Jednom sam negde pročitala da je sreća prihvatanje i da prihvatanjem činjenica sada i ovde se uvek nalazimo na rubu sete, koja je nedovoljna da padnemo skroz duboko, ali dovoljna da se pokrenemo.

Nije lako napraviti čak i minimalnu promenu u životu. Nekada je lakše vrteti se u rutini i nečega što je loše, nego napraviti iskorak.

Kao psiholog koji radi je u stalnom kontaktu sa ljudima, potpuno mogu da primetim da su ljudi u stanju da se godinama iznova i iznova vraćaju na neke događaje, pitajući se zašto sada ne mogu da nastave dalje, zašto ne uspevaju da u novim pokušajima, zašto im se ništa ne dešava… Prvi korak ka bilo kakvoj vrsti olakšanja i boljitka u našem životu jeste prihvatanje realnosti.

Prihvatanje realnosti nije jednostavan proces. Svedok sam da se mnogo vremena u životu utroši na potiskivanje negativnih i bolnih iskustava i emocija, na uporno ponavljanje da nešto nije ili jeste fer, na zaptikivanje što sam anksiozan, depresivan, što meni i sličnost.

Opiranje prihvatanju donosi još više bola, prouzrokuje vrlo često problem oko problema. Ponekad smo depresivni jer se osećamo anksiozno. Verovatno mnogima od vas ovo zvuči poznato.

 

Podsetite se: ,,Doživljaji o kojima se mnogo ne priča: Doživljaj izgubljenosti”

 

Izvesna količina bola u našem životu je nužna. Kakav god život da živite i da ste odgojeni u idealnim porodičnim uslovima, nemoguće je izbeći da nam nešto ne bude prijatno. Međutim, prihvatanjem neprijatnosti, ona se čak i u fiziološkom nivou smanjuje.

Opiranje istoj vodi kao onome što nazivamo patnja i što suštinski komplikuje naše postojanje. Zvuči lakše reći nego uraditi svakako, ali mogli bismo reći da se prihvatanje najbolje ilustruje u rečenici. Tako je, kako je.

Ono što je važno napraviti svesnu voljnu odluku šta je to što prihvatamo i biti posvećen toj istoj odluci svakog dana. U ovome nam može pomoći vođenje ličnog dnevnika i konstatovanje šta nas je odvelo od prihvatanja i kako se to manifestovalo u ličnom razvoju.

 

Teškoće u prihvatanju realnosti

 

  1. Prihvatanje jednako pasivnost

Često se ljudi opiru prihvatanju smatrajući da je to u stvari znak pasivnosti. Ali razmislite recimo na sledećem primeru: Anksioznost. Prvi instinkt većine ljudi je da anksioznost kao takvu proteraju iz svog života, nerviraju se oko iste, pitaju zašto su anksiozni i svesno je ne prihvataju.

Moment kada krene prihvatanje i bivanje sa istom, je momenat kad promena počinje. Onda se zaista dobija više energije kako bi se problem rešio.

 

Saznajte više: ,,Emocije i emocionalna inteligencija: Pretvori negativno u pozitivno”

 

  1. Kako prihvatiti da ću ostati sam-a

Prihvatamo samo ono što jeste sada i ovde ili što se već desilo u prošlosti, a za šta imate objektivan dokaz. Ne možemo prihvatati nešto što se još nije desilo. Samoća može biti trenutno stanje i kao takvo je u redu da ga prihvatamo, ali nikako kao nešto što je trajno.

Pročitajte ovde tekst: ,,Introverzija-Ekstraverzija: Po čemu smo različiti?

 

      3.Kako prihvatiti da sam loša osoba?

Prihvatamo uvek ono što se odnosi na naše ponašanje, ali ne i na generalizaciju na našu ličnost. Generalizacije se odnose na prosuđivanje, a prosuđivanje nije vezano za činjenice.

 

Saznajte: ,,Zašto se ponašamo pasivno?”

 

4.Prihvatanje je suviše teško i omogućava da drugi ljudi ne budu kažnjeni za svoja dela

Postoje događaji koji nas promene, koji nas uzdrmaju iz korena i posle kojih više nismo isti. Postoje ljudi koji nas objektivno veoma povrede svojim delima (a nekada i svojim nečinjenjem bio čega). I neka dela je teško prihvatiti. Neka dela je teško oprostiti. Ali prihvatanje i opraštanje su dve sasvim različite stvari.

Ako želimo da krenemo napred moramo prihvatiti da se nešto desilo, a da li će delo biti kažnjeno ili ne, ne zavisi od našeg prihvatanja. Ako ne prihvatimo, naš um će nas stalno dovoditi na isto mesto i iznova ćemo proživljavati bolna sećanja.

Zato je osnovni cilj kod traumatskih iskustava da integrišemo događaj, a to znači da smo prihvatili realnost događaja i sebe u njemu, emocije koje su javile, ali ne znači da smo zaboravili u potpunosti i da smo dali kredibilitet onima koji su bol naneli. Znači samo da energiju sada za promenu investiramo u nastavak svog života i građenje nečega novog, umesto u život u prošlosti koji trenutak sada i ovde svodi na preživljavanje.

 

 

Autor: Anđelija Simić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *