Ljudska psiha je prilično složena i u njoj se zbivaju mnoge stvari. Istraživanja su utvrdila da tokom dana imamo oko šezdeset hiljada misli, a da naš jezik ne može ni prepoznati i imenovati sva emocionalna stanja koja imamo. Što smo emocionalno inteligentniji, pronalazimo više nijansi u svom doživljaju sebe, sveta i drugih.

Mnogo puta na terapiji ljudi ne znaju koja osećanja osećaju i naš zadatak je da zajedno naučimo koje sve emocije postoje i kako se manifestuju u nečijem životu, kako osoba zaista konstruiše realnost i reaguje na okidače, koji mogu biti doslovno bilo šta (unutrašnji doživljaji, razmišljanja, snovi, asocijacije i td.).  Međutim često sami klijenti dođu na susret i kažu ,,Osećam se izgubljeno, diskonektovano, nepovezano sa svetom oko sebe, kao da nisam tu, kao da ja ne doživljavam to što doživljavam, a realnost oko mene nije realnost.’’

U psihologiji imamo imena za ove fenomene i nazivamo ih depersonalizacijom i derealizacijom, koji mogu biti pratioci raznih stanja. Često se javljaju kod dugotrajne anksioznosti, depresije, u sklopu nekih ozbiljnijih psiholoških teškoća (kao na primer granični poremećaji ličnosti), ali mnogo puta i kada je u pitanju kriza identiteta, kada smo na nekim životnim prekretnicama i kada treba da donesemo odluke jednostavno šta želimo od sebe i kakav želimo da nam bude život.

 

Tekst ,,Energija psihološkog polja: tajni jezik čoveka” možete naći OVDE

 

Doživljaj izgubljenosti označava da doslovno mnogo toga ne znamo ili zapravo mnogo toga znamo, ali ne želimo da priznamo sebi ili se plašimo. Možda ne možemo sebi da priznamo da posao za koji smo se školovali nije taj posao koji želimo i da nikako ne ispunjava naša očekivanja, ili ne možemo sebi da priznamo da smo toliko godina u vezi sa nekim ko nam ne odgovara, ili da priznamo da možda nismo toliko jaki koliko nam se činilo.

Doživljaj izgubljenosti nas suočava sa samim sobom i to mu je svrha, da nas na najdubljem nivou suoči sa samim sobom i razruši bespotrebne idealizacije o omnipotentnosti nas kao bića ili ideala kao takvih. Ljubav je retka, ljubav nije savršena, mi ne možemo sve, život je ograničenog trajanja, trgni se, uradi nešto. Ne znam šta, osećam se kao u klopci. Hmm…evo nekih predloga kako možete sami sebi pomoći, ili doći bar pripremljeni za razgovor sa vašim psihologom.

 

Tekst ,,Emocionalno zanemarivanje i njegov kasniji uticaj na naš život” možete naći OVDE.

 

Pre svega, važno je zaista ostanete sami sa sobom. Pod ovim mislim da date sebi neko vreme da budete sami. Ako to uključuje da odete u drugi grad, ako to uključuje da se privremeno iselite iz stana, ili da odete na put, ili da sedite u sobi par dana, kako god, ali samoće ne treba da se plašimo. Samoća nas često podseća da se vratimo sebi. Može da nam obezbedi novu perspektivu, da vreme za refleksiju osećanja, misli, da nam obezbedi relaksaciju. Mnogi ljudi nikada ne ostaju sami sa sobom. Uvek su sa nekim.

Znate li koliko je to pogubno? Stalno su preplavljeni drugim ljudima, senzacijama, sadržajima – naravno da će se osećati izgubljeno kada nikada ne brinu o sebi. To je kao da je napolju sneg, a vi se trudite da svima obezbedite toplu odeću, a vi u letnjem odelu i još se pitate zašto sam modar? Ako su drugi zbunjeni, možete im objasniti šta se dešava i da vam je potrebno malo vremena da budete sa sobom. Koliko god delovalo glupo ili bizarno, radi se o vama. Ovo je i odličan test da vidite kakvi su i vaši odnosi.

Pročitajte ovde tekst: ,,Introverzija-Ekstraverzija: Po čemu smo različiti?

Neretko su i odnosi sa drugima problematična sfera. Viđala sam da ljudi imaju jako puno kontakata, ali suštinski smislenih veoma malo. To znači da često udovoljavaju drugima i tuđim željama, izborima, a da ne odlaze tamo gde oni žele, ne pričaju o temama o kojima oni žele. Istina je da se sa svim ljudima ne može razgovarati o svemu, ali osnovno pitanje koje treba sebi da postavimo je koja je svrha održavanja nekih odnosa? Šta dobijamo iz istih? Ako možemo bez tih ljudi u svom životu, onda zašto održavamo konekcije sa njima?

 

Tekst ,,Zašto se ponašamo pasivno?” možete naći OVDE.

 

Još jedna stvar koja nam može pomoći jeste da izlistamo naših pet osnovnih potreba. Da bismo ovo uradili, razmišljajte o onim delovima vašeg života gde se osećate najmanje moćno, nezadovoljno.  Gde ste to nesrećni? Zašto ste nesrećni? Šta vam tu treba, na koji način možete stići do toga? Zapitajte se šta zaista želite.

Da nema nikakvih prepreka, kako biste živeli? Dakle, ne govorim o konkretnim ciljevima, tipa treba mi kuća ili treba mi partner, već o potrebama koje će ti ciljevi zadovoljiti. Šta je ono što hrani vašu dušu? Kako ćete doći do toga? Probajte da pronađete odgovarajući kompromis u realnosti za ono što želite. A nekada kompromisi i nisu potrebni, nekada je potrebno da se samo usudimo.

Jedna izreka kaže da svako od nas zna šta treba da uradi, ali dolazi na terapiju jer sa tim ne može odmah da se suoči. Ukoliko se prepoznate u svemu ovome što sam napisala, dođite na jedan razgovor o sebi i onome što se krije u vašoj duši.

 

 

Autor: Anđelija Simić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *