Biti odrastao i preuzeti odgovornost za svoje postupke nije lak razvojni zadatak. Ono što smo danas je produkt najvećim delom onoga kako smo odgojeni i kako su se ophodili prema nama u porodici, ali i u vršnjačkoj grupi.

Postoje jasne, očigledne traume koje se nažalost dese nekoj deci. To je ono što ne treba da se desi ni jednom detetu, kao što je seksualno ili fizičko nasilje.  Tada govorimo o traumama. I to je svima jasno. Međutim postoji i ono što je detetu trebalo da se desi, a nije. To su „mikotraume” i predstavljaju jednu formu emocionalnog zanemarivanja. Uglavnom se odvija tiho i gotovo nevidljivo, jer ova deca spolja gledano, imaju sve ono što je detetu potrebno, a otkriju se tek u odraslom dobu, najčešće putem teškoća u emocionalnom povezivanju i izražavanju svojih osećanja.

 

Pročitajte ovde tekst: „Neuzvraćena ljubav: Zašto se zaljubljujemo u one koji nam ne uzvraćaju?

 

Šta se obično dešava kada je osoba emocionalno zanemarena u vezama u odraslom dobu?

Više je mogućih ishoda. Dešava se da ne govorimo partneru šta nam treba, pa onda smo nezadovoljni jer naše potrebe nisu zadovoljene, ili, ne govorimo kako se osećamo, pa se bunimo što nismo shvaćeni, ili, ne dozvoljavamo sebi da budemo ranjivi, pa ne možemo ni da se zbližimo, ili smo suviše zahtevajući, optužujući da se neko ne brine dovoljno o nama ili postajemo emocionalno nedostupni.

Pročitajte ovde tekst: ,,Introverzija-Ekstraverzija: Po čemu smo različiti?

Sem toga od ostalih tegoba u odraslom dobu, mogu se desiti osećanja praznine, depresivnosti, teškoće u povezivanju uopšte sa  drugima, doživljaj socijalne izolovanosti ili gladi za ljubavlju i pažnjom.

 

Pročitajte ovde tekst: ,,Toksična veza: Kako da znam da li mi je odnos toksičan?

 

Tipovi roditeljstva koji izazivaju emocionalno zanemarivanje

Najčešći tipovi roditeljskog ponašanja koji izazivaju emocionalno zanemarivanje jesu hladni roditelji, naročito majka, koja nije usmerena i hladna, ili, dete nije imalo osećaj da je voljeno, ili, majka nije davala dovoljno pažnje, energije i empatije detetu, ili majka nije bila na istoj ”talasnoj dužini’’ sa detetovim potrebama, nije se povezala sa njim ili ga nije adekvatno umela utešiti i pružiti mu sigurnost.

Međutim, može se javiti i kod ostalih tipova roditeljstva, kao što su:

Autoritarni roditelji: žele da deca prate njihova pravila i veoma malo ili ni malo nisu usmereni na to kako se zaista dete oseća i šta mu treba. U odraslom dobu deca ovakvih tipova roditelja ili postaju izrazito buntovni prema autoritetu ili veoma submisivni.

Dopuštajući roditelji: Ovakav tip roditeljstva se čini naizgled kao jedno ležerno i dobro rešenje za odrastanje jer je detetu data sloboda. Međutim, u praksi deca odgajena na ovaj način najčešće nemaju dobro uspostavljene granice unutar sebe i prema drugima, te stoga vrlo često imaju poteškoće u formiranju svog ličnog identiteta i održavanju emocionalne stabilnosti. Roditelj koji se ovako postavi prema detetu dopuštajući mu sve, je zapravo roditelj koji se ne bavi detetovim potrebama niti iskazuje da su mu one istinski važne, te stoga njegove potrebe kao deteta nisu i zadovoljene. Biti suviše usmeren na dete i programirati ga prema svojim željama je jednako kao i biti ekstremno popustljiv. Rezultat u praksi je identičan.

Narcistički roditelji su oni koji postave situaciju tako da su samo oni i njihove potrebe u centru pažnje. Deca su u službi roditelja i zadovoljavanja roditelja, pa stoga u odraslom dobu ni ne mogu jasno identifikovati svoje potrebe ili osećati da njihove potrebe ni ne treba da budu zadoovljene, već potrebe drugih. U skladu sa tim i ulaze u destruktivne emocionalne veze, ostajući željni istinske validacije i pažnje.

 

Pročitajte ovde tekst: ,,Hrana i telo: Da li jedete svoje emocije?

 

Kako izaći iz začarnog kruga emocionalnog zanemarivanja i pomoći sebi?

Ono što je važno i što je prvi korak jeste negde raditi na razumevanju situacije i odnosa koji su vladali u porodici, kao i uzimanje u obzir, tačnije rečeno odricanje od ideje omnipotentnosti roditelja kao takvog. Kada se rodimo, roditelj nama predstavlja sve i reprezent je slike sveta, te stoga sve što on radi i kako se ophodi sa nama, u skladu sa razvojem našeg dečijeg mišljenja i njegovim svojstvom, a to je egocentrizam (tumačenjem da sve ima veze samo sa nama, što je prirodni proces), tumačimo da smo mi odgovorni. Kao deca nismo imali poziciju izbora, ali kao odrasli imamo i možemo zahvaljujući razvoju mišljenja da sagledamo i kako su se stvari odvijale i da shvatimo da su roditelji dali sve od sebe u skladu sa sobom. Nije lako biti roditelj i za te uloge nas ne pripremaju u toku života. Pripremaju nas da budemo dobri učenici, studenti, uspešni u svom poslu, ali ne i za ovo i mi se instiktivno ponašamo onako kako su se ophodili prema nama. Iz tog razloga je važno shvatiti da je većina roditelja imala u biti dobru nameru, ali da je njena realizacija zavisila od razvitka njihove ličnosti. Stoga je od suštinskog značaja za svakog čoveka da radi na sebi.

Drugi korak bi bio da identifikujemo svoje potrebe, svoje želje i da damo sebi prava na iste. Važno je da shvatimo da smo mi i samo mi odgovorni za svoje zadovoljstvo. Takođe, važno je da svoja uverenja osvešćujemo i preispitujemo koliko su ona zaista i smislena. Koliko je pomažuće i smisleno verovati da ne zaslužujemo da budemo voljeni ili da naše potrebe budu uvažene?

Treći korak je identifikacija svojih emocija, istraživanje, rad na njima i prepoznavanje koji misaoni obrasci utiču na razvoj naših emocija. Davanje dopuštenja sebi da budemo i ranjivi i da ispoljavamo sebe. To je samo znak da smo ljudska bića, a ne nužno da ćemo biti povređeni. Jedini način da se sačuvamo od bilo kakve povrede u životu jeste da ne učestvujemo u istom. S druge strane, postoji šansa i da budemo shvaćeni i da nas osoba preko puta nas ovoga puta sasvim jasno razume i validira naša osećanja.

I za kraj verujte u moć procesa i imajte strpljenja za sebe. Ako hoćemo da nam neke rane zacele, moramo ih nekad izložiti i vazduhu, a ne samo pokrivati i sačekati da prođe prirodnim procesom. U tome, prirodi možemo pomagati ili odmagati. Volela bih da odaberete opciju da pomognete sebi i da osvetite ono što vas muči, a onda korak po korak u jedan drugačiji život.

 

 

Autor: Anđelija Simić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *