Čitam ovih dana knjige „Beograde, dobro jutro“. Prvi deo sam dobila od drugarice i raspametila se od sreće, drugi deo sam kupila sama sebi i treći ću kupiti…isto sama sebi. Čitam i razmišljam…Duško Radović je svim tim aforizmima razveseljavao narod sedamdesetih godina prošlog veka, dakle pre četrdeset i više  godina! I pazite sad – ništa se nije promenilo! Ništa! Suštinski su sve stvari iste, suštinski smo mi isti! Samo smo malo „našminkaniji“, estetski smo modifikovani. Sve ostalo će, izgleda, zauvek ostati isto. Situacija u društvu, materijalna situacija, politička situacija, međuljudski odnosi, način razmišljanja. Svi mi ćemo, izgleda, zauvek ostati isti. Mentalno, uglavnom. Jer kad bi došlo do promena na našem mentalnom planu, usledio bi domino efekat…i sve nabrojano bi ta promena povukla sa sobom, da ne kažem srušila. Sistem bi se promenio. A to bi svakako bila promena…suštinska. No, evo šta je Duško, između ostalog rekao:

„Mi živimo jednim ritmom, a dani dolaze i prolaze drugim, mnogo bržim.

Šta da radimo?

Slegnimo ramenima i nasmešimo se.

Uskoro, već dve hiljade i sedme godine, i ovaj dan dospeće u emisiju ’Beograd, pre trideset godina’.

Ono što se nama danas čini ozbiljnim, velikim i važnim biće tada ispričano sa mnogo ironije,

za uveseljavanje tadašnjih slušalaca Studija B.“

 [Sreda, 24. avgust 1977.]

Tekst ,,Trenutak za pamćenje”, pročitajte OVDE.

 

Dve hiljade i sedma je daleko iza nas, celih dvanaest godina je iza nas, i možemo da je vidimo samo ako uzmemo neku kvalitetnu optiku i osvrnemo se tamo negde iza sopstvenih leđa. I evo nas nekih kako radimo upravo to što je Duško predvideo: čitamo njegove aforizme nastajale nekih pradavnih sedamdesetih godina i uveseljavamo se. Doduše, i Studio B je isto tako negde (za)ostao pa se, eto, snalazimo…čitamo knjige. Ko zna šta s nama nije u redu kad smo došli dotle da čitamo knjige, je l’ da…

Tekst ,,Komplimenti’, pročitajte OVDE.

I šta mi danas radimo? Kakav nam je danas ritam dana koji dolaze i prolaze? I šta se to nama danas čini ozbiljnim, velikim i važnim? Šta će to nama danas ozbiljno, veliko i važno da bude ispričano sa mnogo ironije dve hiljade četrdeset i devete godine? Šta će nama sada ozbiljno, veliko i važno njih tada da uveseljava?

Maestralni Viktor Igo je u svom bezvremenom remek-delu „Jadnici“, a koje je po (da l’ da kažem skromnom) mišljenju autora ovog teksta najkompletnije i najbolje književno delo svih vremena,  napisano 1862. godine, dakle u još neka drevnija vremena, objasnio neke naše, ljudske, suštinske karakteristike, koje se kroz vekove ne menjaju i koje se nikad neće promeniti. E pa i Duško Radović nam je objasnio isto to, samo što je suštinu prilagodio nama i našem mentalitetu…koji je takav kakav je.

Skloni smo da lamentiramo nad životom, i nad ovim koji sad živimo i nad onim koji smo nekad živeli, a koji je, jasno, bio mnogo bolji. Sva ta dobra, stara vremena…možda kad bi nam samo jednom palo na pamet da su i ova vremena, vremena koja će jednom da budu dobra…i stara. I to mnogo brže nego što mislimo. Možda bi baš zato trebalo da razmislimo i o sledećim rečima sjajnog Duška:

Sve dok o tome ne razmišljate, čini vam se da znate.

A vrlo malo ljudi to zna. Većina je slepo uletela u život, pa bezglavo juri, proglašavajući ono na šta slučajno naleti – ciljem i razlogom za život.”

 [Ponedeljak, 5. septembar 1977.]

Tekst ,,Potraga za dušom”, pročitajte OVDE.

 

 Ako ga poslušamo i razmislimo, možda ćemo, umesto da lamentiramo nad životom (koji je prošao), da ga slavimo. Možda. Možda i nećemo. A da li hoćemo ili nećemo, pa od nas zavisi. Duško je bio u pravu kada je rekao da vrlo malo ljudi to zna”, to šta bi hteli da postignu u životu. Ufuramo se u neku centrifugu pa kad se život naglo zaustavi i izbaci nas iz mašine, potpuno smo isceđeni i…pa istrošeni. Shvatimo tako iscentrifugirani i vrtoglavi da nikakav cilj nikada nismo imali! A onda se čudimo što nigde nismo ni stigli! 

 “Morate imati poneki mali cilj za svaki dan.

Tako svaki dan postaje po jedan mali život.”

 [Ponedeljak, 6. jun 1977.]

  

To je tema kojoj i ja mogu da posvedočim, sa dva nivoa: svog ličnog i nivoa svojih klijenata sa kojima često radim baš na ciljevima. Misle da znaju šta im je cilj, onda dođu kod mene, ja budem ta koja ih malo iscentrifugira, onda odu kući kao da lete pa se ubace u neki potpuno drugačiji ritam od onog za koji su mislili da znaju sve korake. Cela perspektiva im se promeni kad uvide gde su a gde stvarno žele da budu. Kad uvide ko su…i ko stvarno žele da budu. A to je posao. Ozbiljan posao. To je posao za koji niko nikad ne mora da nas plati, ali koji je nama lično najisplativiji ukoliko imamo petlju da neko vreme eksperimentišemo sa onim u šta verujemo, šta želimo i ne želimo, s onim što mislimo i hoćemo, s onim što smo mislili da smo zaboravili a što nas tako „zaboravljeno” vozi kroz život dok u petoj brzini ne sletimo sa staze sopstvenog identiteta; ukoliko imamo petlju da eksperimentišemo sami sa sobom. Što me, pak, podseti na razgovor s jednim profesorom koji je tekao ovako:

– Eksperimenti sa samim sobom, profesore…

 – Eksperimenti sa samim sobom su najlakši, kaže on meni a zagledan u bezvredne dnevne novine pune perfidnih eksperimenata sa mozgovima svih onih koji ih čitaju.

Jesi siguran, profesore, ti u to?

 – Pa da, eksperimentisanje sa samim sobom…to je mnogo lakše nego eksperimentisanje sa drugima.

 – Jesi siguran, profesore, ti u to?, pitam ga ja opet.

Jesam, pa diže pogled i zagleda se u mene. Ja ćutim. Pa se nasmejem.

Stvarno, profesore?

 

Ćuti profesor, ćutim ja, a onda on klimne glavom.

 Često ne znamo ni gde smo ni šta smo ni ko smo ni kako smo. Ludnica!

  

“Blago svima onima koji znaju šta hoće, koji imaju želja i ideja.

Oni će i ovaj dan ispuniti nečim, makar malim, skromnim, jedva vidljivim.

Oni drugi neka sede i čekaju dok im se nešto ne dogodi.”

 [Sreda, 20. jul 1977.]

Tekst ,,Kompromisi”, pročitajte OVDE.

 

Glavno pitanje je sledeće: čime ćete danas ispuniti dan? Sporedna, ali ne manje važna pitanja su i ova: Šta želite od današnjeg dana? Kakva vam je ideja pala na pamet (za) danas? Šta ćete uraditi da je sprovedete u delo? Kako ćete sebi ulepšati ovaj dan, koji god da je datum i koliko god godina da imate? Šta ćete danas uraditi za druge? Kako ćete se sećati ovog dana danas? Sve vas to pitam zato što pretpostavljam da ste od onih prvih „koji znaju šta hoće, koji imaju želja i ideja“, da ste od onih koji ne sede? Ili, ipak, sedite i čekate da se nešto dogodi? Ne morate meni da odgovorite, al’ budite iskreni prema sebi…

Knjige „Beograde, dobro jutro“ preporučujem svima koji vole Beograd, svima koji vole knjige, svima koji vole život, svima koji će ovo pročitati, svima koji razmišljaju svojom glavom jer važno je razmišljati svojom glavom, svima koji se možda pronalaze u sledećim Duškovim rečima kojima ću ovaj tekst i završiti:

„Najzdravije je da budemo ono što jesmo.

Ko to pokušava da izbegne, postaće ono što nije – nosiće tuđa odela, govoriti tuđe reči,

raditi tuđe poslove, imati tuđe prijatelje.

Ko ne ume da živi svojom zaslugom, sanja o tome da umre tuđom krivicom.“

 [Petak, 2. septembar 1977.]

 

Autor: Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *