Hajde da razmislimo nekoliko trenutaka i da damo sami sebi odgovore na sledeća pitanja:

šta nas tačno navodi da, umesto u kontejner, đubre bacamo pored kontejnera?

– šta nas tačno navodi da, umesto u kontejner, koji je uglavnom tu negde u blizini zgrade ili kuće u kojoj živimo, đubre bacamo kroz terasu, pravo u dvorište, park, parking ili šta god da nam je ispred zgrade, ili pravo nekome na glavu?

– šta nas tačno navodi da kese od čipsa, salvete od pljeskavica ili papirne maramice bacamo na ulicu, umesto u kantu koja nam je odmah tu pored iste te ruke iz koje smo se usudili da ispustimo tu kesu od čipsa, salvetu od pljeskavice ili papirne maramice?

– šta nas tačno navodi da paklice od cigareta, opuške, konzerve, nejestive delove jabuka, papire i papiriće, pelene, bajate sendviče i kutije od pica bacamo kroz prozor parkiranog ili automobila u pokretu?

– šta nas tačno navodi da flaše, plastične ili staklene, bacamo u reke?

– šta nas tačno navodi da, nakon roštiljanja i raznih fešti za nacionalne praznike, za sobom u parkovima ostavljamo ekološku Hirošimu i Nagasaki, propast?

– šta nas tačno navodi da pljujemo (žvake) po ulici?

– šta nas tačno navodi da žvrljamo (tek okrečene) fasade zgrada i kuća?

– šta nas tačno navodi da se ponašamo kao divljaci?

šta nas tačno sprečava da vodimo računa o sredini u kojoj živimo?

 

đubre

 

Sve ovo što sam navela u pitanjima, viđam sopstvenim očima…pa skoro gde god pogledam. I prosto sam se morala pozabaviti ovom tematikom jer me odgovori zaista zanimaju. Kao neko ko je spreman da najmanji papirić, najmanju mrvicu, nosi u ruci sve dok ne naiđe na prvu kantu (pa makar ta kanta bila udaljena deset kilometara od mene), nikako ne mogu da shvatim šta nas navodi, nas kao društvo i nas kao pojedince u tom društvu, da se ponašamo ovako? Šta? Nivoi mojih razumevanja prema svemu i svačemu su poprilično visoki, ali za ovo razumevanja jednostavno nemam. To niti mogu da razumem, niti mogu da ga ičim opravdam. Jer opravdanja nema.

Mnogo puta sam rekla da bi prva stvar koju bih uradila kada bih bila nekakva vlast u ovom gradu i ovoj državi, bila uvođenje izuzetno rigoroznih novčanih kazni za ovakvo neponašanje. Baciš bananu kroz prozor automobila? Okej, 300 evra kazna. Prvi put. Ako ti se desi da to ponoviš, platićeš 600 evra. Teško da bi ti palo na pamet da to ponoviš i nakon prve kazne, ali ako te to kojim slučajem zabavlja, pa se usudiš da baciš koru od banane ili pelenu ili konzervu kroz prozor automobila i treći put, op – 900 evra. Bez ikakve mogućnosti umanjivanja iznosa. Imaš rok od petnaest dana za plaćanje i ima da platiš. Pa da vidiš! Za grafitiranje i žvrljanje fasada bi iznosi bili još viši – 2000 evra po žvrljotini! Pa ti žvrljaj i dalje. One koji zagađuju reke, šume i parkove na bilo koji način, uslovila bih iznosima koje ne da ne bi mogli da plate nego bi sami rešili da krenu od ulice do ulice, od opštine do opštine, od grada do grada i sve reke, parkove i šume pevajući očistili sopstvenim rukama od svega onoga čime su ih prethodno ekološki ugrozili. Sadili bi pritom i nova stabla drveća! Nešto korisno da urade. Da nauče da može i tako. Znam ja da je ovaj tekst potpuno drugačiji od svih koje sam do sada pisala, ali razumite me – imam potrebu da o ovome pišem, jer ne znam da l’ me više bole oči ili mozak od štroke, nekulture i đubreta na sve strane.

Uvek se zapitam da li se ti ljudi koji rade sve gorenavedeno, isto tako ponašaju i u objektima u kojima žive i rade? Da li stvarno bace kutiju od pice pod krevet? Da li nagomilavaju kese sa đubretom pored jastuka? Da li se kupaju u konzervama i flašama? Da li pikavcima zalivaju cveće? Da li kore od banana i krompira guraju pod tepih? Da li dozvoljavaju gostima kad im uđu u kuću da za sobom ostave tonu nereda kad se žurka završi?

Kad god otputujemo negde i vratimo se kući, usta su nam puna utisaka i komentara kako je tamo sve čisto i uredno, kako je svaka travka na svom mestu, kako je sve divno i sjajno, ali „zaboravimo“ da kažemo da čim pređemo granicu i osetimo da smo na svojoj teritoriji, momentalno ali momentalno spuštamo onaj prozor na kolima i trš – kroz njega izleće kutija od keksa! Pa šta s nama nije u redu!?

Naravno da je tamo sve čisto i uredno kad o tome ima ko da vodi računa. Naravno da je sve divno i sjajno kad je ljudima koji tamo žive svest o svemu, pa i o ekologiji, možda čak i naročito o ekologiji, razvijena do granica koje su nama nezamislive a, s ovakvim ponašanjem i navikama, izgleda i nedostižne. Nažalost.

 

čistoća

 

Moram da primetim da sam mnogo, previše puta videla i neke mlade ljude kojima je kanta nadohvat ruke, ali kad pojedu sendvič ili gurmansku, je l’ te, izaberu da ono što je za bacanje – bace pored kante. Primera ima mnogo, ali evo ovde izdvajam devojku kod „Politike“ koja je kesu od nečega lagano spustila na ulicu – bez pardona, dečka koji je išao nogu pred nogu Dušanovom ulicom, žvakao nešto, pojeo šta je imao i op – eto još jedne kese tamo gde joj nije mesto. Krenem za njim da mu kažem šta imam, drugarica me povuče za rukav uz komentar „jesi luda!“ i ostatak dana provedem u kajanju što sam je poslušala i zanemarila svoju „ludost“. Tu je i grupa pripadnika romske nacionalnosti koja je sedela na Kalemegdanu, tamo gde su penjalice i vrteške za decu, i za sobom ostavila tonu ljuski od belih semenki! Tonu! Sede, kljucaju semenke i pljuju oko sebe, šta ih briga. Počistiće neko, je l’ da…

Skoro sedim s jednim poznanikom, ortakom, pijemo kafu, pričamo ni o čemu, kad odjednom, ničim izazvan, on uzme i pljune žvaku na ulicu! Ja poskočih na onoj stolici, okrenuh se, i dreknuh na njega: „Ma šta si ti to upravo uradio?!“ On me pogleda i iznenađen mojom reakcijom, ustuknu malo: „Ba…bacio sam žvaku, što?“  Ja i dalje u neverovanju, ne odustajem: „Bacio si žvaku na ulicu, sramoto jedna! Pa je l’ to tako i kod kuće pljuješ žvake po dnevnoj sobi?!“  Njemu, vidim, smešno i smejao bi se, al’ kako da (mi) se smeje kad samo što ga ne zadavim! „Pa u kanalizaciju sam je bacio! Šta, pa svi to tako rade!“  On ne zna, ali ljudi koji me dobro znaju, znaju i kakav je moj stav prema tome „svi to rade“ i/ili „to niko ne radi“. Poštedim ga te filozofije, ali zato nastavim da ga brukam sa „sramoto jedna!“ i vidim ja on pocrveneo. Verujem da će svaki sledeći put kad pomisli da zavrljači žvaku na ulicu, u kanalizaciju kako on kaže, dobro da razmisli šta mu je činiti.

 Pomenula sam Kalemegdan jer je Kalemegdan posebna priča. Đubre na koje tamo nailazim nabija mi suze očaja na oči, doslovno. Zato sam napravila nekoliko fotografija koje pokazuju o čemu ja ovde, zapravo, pričam. Neke su baš sa Kalemegdana, neke su sa Tašmajdana, neke su iz Dušanove ulice, sve u svemu – sve su iz Beograda, iz grada u kom sam rođena i koji, u skladu sa tim, doživljavam kao svoju kuću. Pošto bi mi đubre u sopstvenom stanu smetalo, jasno je zašto mi smeta i što se u njemu davimo i mi i Beograd.

 

kanta

 

Ako obratite pažnju, kao što ja svoju obraćam pa često sebi nabijam stres prizorima na koje fokusiram pažnju, kao što su prizori o kojima je ovde reč, videćete kako ulicama bukvalno lete kese i toalet papiri. ne šalim se. I to viđam u Ruzveltovoj i u ulici Kraljice Marije, na primer. Lepo lete kao konfete i nikom ništa. Šta fali…

Nema opravdanja za ovakve stvari, prosto nema i ne sme ni da ga bude. Moramo da razvijamo svest o životnoj sredini jer mi smo deo te sredine i ona je deo nas. Ne možemo da budemo ovako neodgovorni, stvarno ne možemo. Nemamo prava da se tako ponašamo jer svi udišemo isti vazduh, svi koračamo istim ulicama, svi sedimo u istim parkovima i bilo bi lepo kada bismo o tome vodili računa. Neće đubre samo da se pokupi, neće reka sama da se očisti, neće žvaka sama da se odlepi, neće grafit sam da se prekreči. Moramo imati u vidu značaj ekologije i lepote, na kraju krajeva. Pa valjda nam je lepše da živimo u čistom, zaboga! Možda ja polazim od sebe i možda je moja ostrašćenost u ovim redovima zato ovako očigledna, ali molim vas da odgovorite na pitanja s početka ovog teksta, da iskreno odgovorite sebi i da ih tačno ovako postavite i ljudima u svom okruženju, da i oni odgovore. Podižite svest sveta oko sebe! Jer važno je.

Slike koje prate tekst su moje i komentar koji prati svaku od njih je sledeći: nemojte baš nikada ovako.

 

„Uklanjanje smeća je odgovornost građana.“ – Jamie Lerner

 

 

Autor: Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *