Život bilo koga od nas, prepun je raznih slika, boja, mirisa… Neke slike držimo u fiokama, neke u sećanjima. Boje pamtimo onako kako smo ih mi doživeli. Mirisi obavezno vraćaju u prošlost. Jedno uobičajeno posle podne, na mom omiljenom mestu za susrete i druženje, konobar stavlja espreso ispred mene i na moje pitanje: Šta bih od slatkiša mogla da probam, odgovara: KOH.KOH?! KOOOOOOHHHHH!!!

Tri slova, koja u trenutku dok ih izgovara u meni stvaraju onu jezu od koje se stresete! Šta mi se dešava? Dobro, polako Jelena, nemaš napad panike, samo su baš ta slova u tebi pokrenula more sećanja i različite emocije!

Koh je ono što nikada nisam volela, ono što nikada nisam svrstavala u kolače, ono što su me naterali da pojedem posle jednog ručka još u obdaništu i tako mi, očigledno stvorili doživotnu traumu. Pri pomenu te reči oživela su sećanja na limene tanjire iz kojih smo jeli, na obavezno poslepodnevno spavanje, zelene itisone, grlate vaspitačice, dugačke i uske hodnike i onog velikog, tužnog Bambija nacrtanog na ulaznim vratima istog tog obdaništa koje nikada nisam volela.

Na samom ulazu, svakoga jutra dočekivao bi me taj specifičan miris od koga i danas, evo baš sad napravim onu grimasu i cela se stresem. Svakog jutra, ali baš svakog jutra grčevito sam stezala moju majku za ruku i kroz suze pokušavala da joj objasnim da ne želim da me ostavlja u toj zgradi i da sam dovoljno velika da ću biti sama kod kuće dok  ona i tata rade. Mučena žena, zbog mene je skoro uvek kasnila na posao.

 

 

 

I tako, sedim ja u vremenu sadašnjem, kafa mi se trese u ruci, oči mi se napunile suzama i oblio me hladan znoj, a konobar i dalje stoji pored mene, čekajući, valjda neki odgovor na ponuđeni koh. ,,Ne, hvala“ – izgovorih nekako.

Dragi moji, ako smo potisnuli neka sećanja, ne znači da smo ih svesno odbolovali i prevazišli. Zatrpane, nejasne emocije kao posledica određenih dešavanja u životu, kad tad napašće vas i uhvatiti potpuno nespremne dok uživate u muzici u omiljenoj kafani, ili se probijate kroz gradsku gužvu dok pljušti kiša i miriše proleće, ili će samo iznenada izleteti iz vašeg plakara, dok spavate u neko gluvo doba noći.

Zato ih prebolite na vreme, tako što ćete se truditi da u svakom trenutku dana budete svesni svega oko vas. Da svaku emociju doživite i preživite, uz osmeh ili poneku suzu, ali bez mnogo drame, molim vas! A onda ih se zauvek otarasite. Stavite ih u folder ,, Odrađeno”. I znajte da nikada više istom jačinom nećete odreagovati na slične situacije, jer ste vakcinisani i imuni.

E tako… Preboleti, a ne zaboraviti!

 

 

Autor : Jelena Torlaković

 

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *