Zdravlje i lečenje sigurno zavisi i od toga koliko zaista poznajemo sebe i zato su psihosomatske tegobe postale pravi uzrok i u zvaničnoj medicini.
Poznati stres se ne može izmeriti, ne može se čak ni najbolje opisati, jer je stres skup raznih intenzivnih osećaja koja nas preplave.

Ne možemo da jedemo, ne spavamo, ciklus nam je poremećen, opada nam kosa, a zdravi smo. To su ti signali našeg tela, to su ti detektori osećanja koji ih procesuiraju na telo, to je ta psihosomatika. Jedno je sigurno, bez osećaja nema života, ali se može naučiti briga o svojim željama koje često nisu ispunjene, ali potrebe koje ta želja zahteva, moraju biti zadovoljeni. Ono što prvo shvati bolestan čovek je da je svoju volju zapravo potiskivao. Potiskivao nepotrebno zbog straha, vaspitanja, nesigurnosti, kulture, dužnosti, a to potiskivanje volje je itekako lični neprijatelj.

Strah i strast koji nas obuzmu, a oboje su veoma jaki osećaji, telo mora pokazati. Šta je onda važnije telo ili duša? Negovanjem tela i popularni način zdravog života, mogu biti samo blaga pomoć našem telu, a zapravo telo živi i ponaša se onako kako mi osećamo. U današnje vreme imamo i naučne dokaze da psiha i duša direktno utiču na zdravlje.

 

 

Najteže je promeniti emocije, zato se niko ni ne hvata za taj “lek”. Lakše je uzeti dobru pilulicu, piti hranu začinjenu biljkama, nego negovati svoje emocije. Promenom svojih emocija teško, ali sigurno i efikasno utičemo na krvni pritisak, imunitet, čak i neizlečive bolesti. Čudo preživljavanja se nikada ne vezuje za komercijalne stvari, već za najjače i jedino čudo- život.

Savremeni čovek i mnoštvo gluposti što mu se nudi, živi u glavi, nema nikakav kontakt sa svojim telom i emocijama i uopšte nema svest da je njegovo zdravlje on i njegova ljubav.
Period izobilja i oskudice svesti možemo preživeti samo tradicionalnim načinom života, a to je kroz porodicu i decu, a banalno kroz sve stvari na kojima su naši predci preživljavali.
Brz život ne znači i brzo rešenje, jer mi živimo sada u ovom tempu, a naši unutrašnji procesi su individualnog tipa i karaktera.

Ako želimo, možemo u svako doba povratiti svoj integritet i shvatiti da zdravlje nije statična kategorija već proces. Telo sve pamti. Sve sto smo radili i osećali ne znamo kada će pokazati, jer ne znamo šta nije podnelo i u kojoj meri. Sva osećanja koja naša svest ne želi da vidi idu u telo. Tako se najsuptilniji osećaji pretvaraju u tešku fizikalnost, ali naši osećaji neće nestati promenom mesta, kao što se i život ne menja promenom mesta. Samo nam svest čini, pa neko vreme stvara iluziju.

 

 

I onda se pojavi i viče: “Hej obrati pažnju na mene”!
Tako naše noge i kosti signaliziraju nedostatak podržke, osećaj da se nemamo na koga osloniti, pa i ne stojimo čvstvo na svojim nogama.

Nemate dovoljno stabilnisti, nemate ni poverenja u sebe i svet. Želudac nam pokazuje strah od života, a dijafragma društveni život. Grudni koš je ljubav i osećaj usamljenosti. Rukama pokazujemo kontakt sa svetom, desna ruka kroz muško nasleđe, leva kroz žensko. Ramena su naša odgovornost, a vrat naše izražavanje.

Lice pokazuje važnost onoga što misle, da svi to moraju prihvatiti. Zato često nosimo maske.
Oči su naša percepcija.
Naši osećaji nisu samo naši, mi smo deo jedne porodice i svi živimo najizraženije emocije i osećaja kompletnog roda i način je uvek sličan. Od svog koda i nasleđa ne možemo pobeći, ali možemo živeti u tome dobro po sebe uz ljubav i obrazovanje.
Nemojte potiskivati i kriti dušu, jer kada vam vidim telo znam šta živite!

Tekst ,,Žena je vila” možete pročitati OVDE.

 

 

Autor: Ivana Malenko

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *