Ako ovo nije tvoj dan, tvoj mesec ili tvoja godina, razumem te. Bila sam tu. Bila sam izgubljena u sopstvenim mislima i osećanjima, tražeći put i vrteći se u krug.

Ako se sada osećaš loše, znaj da su to samo trenuci koji se dešavaju u svačijem životu. Zato i govorim o tome, da znaš da nas ima još. Ima nas koji smo prošli to. Ima nas koji i dalje nekada prolazimo to. Želim sve zajedno da nas podsetim da je to tok života. Onaj tok o kome smo možda od postojanja ćutali i pravili se da ne postoji.

 

 

Ako ne vidiš izlaz, to je potpuno u redu. Ponekada je potrebno da zarobimo sami sebe u izgovorima, u tami, u prošlosti, da bismo shvatili apsurd svega toga. Da bismo prepoznali da je to uvek deo nas i da je ta strana neophodna zbog balansa.

Ako ti je sada teško, dopusti sebi da osetiš tu težinu. Dopusti sebi da priznaš da ti ne ide. Da ne umeš. Da si u ćorsokaku. Svi smo nekada tu bili. Svako na svoj način. Kada popustiš pod svom tom težinom koju nosiš svuda sa sobom, konačno ćeš shvatiti pravo značenje pomoći. Naučićeš da tražiš pomoć i, kasnije, da je daješ na pravi način.

Ako si preplavljen emocijama sa kojima ne znaš kuda ćeš, daj im da izađu. Neka izađu na papir, kroz suze, kroz vrisak u jastuk. Samo neka izađu iz tebe, bez da dotiču drugu osobu. Naše emocije su samo naše, drugi nemaju ništa sa njima. Zbog toga nas još više zarobi to kada iskalimo svoje emocije na drugima. I zato sada, bar za ovaj trenutak, budi mudriji i dopusti svojim emocijama da se oslobode kada si sam.

Ako misliš da je došao kraj, da si konačno na dnu, čestitam ti što sebi to priznaješ. Sećam se svog dna. Sećam se bola koji sam nosila u svakoj svojoj ćeliji. Sećam se očaja. Baš taj period me je poveo na put ka upoznavanju sebe. Kada misliš da si na samom dnu svog postojanja, to je pravi početak. Sve do tada si spavao. Bio nesvestan. Sada si konačno svestan da tako više ne može. Zato, hajdemo zajedno gore!

 

 

Hajde da, pre svega, govorimo o tome kako smo svi imali nedelje koje nisu naše, osećaj bezizlaza, teškoće, preplavljenosti, kraja. Hajde da priznamo javno, konačno, da je to deo ljudskog roda. Da smo sve to mi. Sav taj bes, bespomoćnost, tuga, nemir, nesigurnost – sve smo to mi. Baš zbog toga jesmo ljudi. Baš zbog tog spektra emocija. Da naučimo da više cenimo ljubav, radost, svetlost, sigurnost i stvaralaštvo. Tek kada znamo kako je na dnu, znamo da su sloboda i lakoća najveći blagoslovi ovog života. Bez patnje bismo možda sve prijatno uzimali zdravo za gotovo.

I zbog toga ti čestitam, ako upravo sada patiš, što je tvoja duša pronašla ove reči. Čestitam ti zato što si spreman da sve ovo čuješ. Čestitam ti na snazi da sve ovo pročitaš. I zbog svega toga verujem da imaš snage da, korak po korak, sve to što osećaš prihvatiš, transformišeš i isceliš. Pomoć koju si tražio je upravo napravila korak ka tebi. Koji korak ka životu ćeš ti sada preduzeti?

 

 

Autor : Dajana Mitrović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *