Ako hoćeš da saznaš nešto o čoveku, pitaj ga šta jede. Koliko to mnogo govori o nama, neverovatno! Iz toga možemo zaključiti kako neko živi i kako razmišlja. Uglavnom navike u ishrani pokazuju nečiji karakter (odlučnost, posvećenost, svesnost…) i, naravno, stil života. Na kraju krajeva, ono smo što jedemo. Sve što unesemo u svoj sistem kroz hranu ili razmenu energije sa drugim ljudima, stvarima i poslovima, takođe ćemo i emitovati spoljašnjoj sredini u vidu izgleda, zdravlja, razmišljanja, ponašanja.

 

Ja sam moji izbori

Prestala sam da jedem meso spontano. Dugo vremena sam ga jela oko 2 ili 3 puta nedeljno, a danima kad radim jogu ili meditaciju sa energetskim transferom, izbegavala sam i meso i ostale proizvode životinjskog porekla (jaja i mlečne proizvode). Probala sam ovo na savet mojih učitelja i nastavila sa tom praksom. Uvidela sam kako mi je energija drugačija u danima kad ne jedem meso, a moje telo sasvim drugačije vežba kada jedem i kada ne jedem meso. Osećala sam se lakše, izdržljivije i fleksibilnije kada ga ne jedem. Ovo me je sasvim zainteresovalo. Mada, nije mi bilo nimalo nelogično. Ako je naše telo ispunjeno pranom (životnom energijom), a pranu unosimo, između ostalog, i hranom koju tokom dana konzumiramo, razumljivo je da bi ta energija trebalo da je što vitalnija da bi nam i telo takvo bilo. Energija ubijenih životinja to svakako nije. To sam sasvim lepo razumela, ali i dalje ga konzumirala. Navike su čudo! Naročito navike u ishrani koje se grade (čitaj, koje su nam nametnute) od prvih dana našeg rođenja.

 

Priča koju ne želimo da čujemo

Moje osveštavanje je počelo sledećom mišlju: jedem meso ubijene životinje koja, dok je bila živa, ceo svoj život je provela zatvorena u vlažnoj i mračnoj štali, ne videći sunca ni livade možda nikad za svog života. Ona je rođena da bi bila zatočena, nagojena, ubijena i prerađena u hranu. Na stranu ovaj etički momenat. Na stranu to što životinje, poput ljudi, osećaju razne emocije i senzacije, prvenstveno strah, koji je ujedno i nagon za preživljavanje svih živih bića. U trenucima borbe za život, i pogotovo u trenucima nasilne smrti, luči se ogromna količina hormona straha i stresa u tkivo. Tamo i ostaje. U toj šnicli, na mom tanjiru. Kada se „nahranimo“ takvim tkivom, ono u nama pothranjuje vibraciono sasvim slične emocije (ljutnju, bes, razdražljivost, nemir i sl.). Naša istinska priroda je nenasilje. Trebalo bi da vodimo život bez nasilja u mislima, rečima i delima. Jedino tada izražavamo našu pravu prirodu, a to je bezuslovna ljubav. Suprotnost tome je strah. Iz straha se javlja osećaj nemoći, a to se ispoljava kroz agresiju, koja je samo mehanizam odbrane. Uvek treba da imamo na umu da snosimo odrgovornost za izbore koje pravimo.

 

životinje

 

Iz svetla nastajemo, u svetlo se vraćamo

Sunce je izvor svakog života na zemlji. Sunce u kombinaciji sa drugim prirodnim elementima (zemlja, vazduh, voda, etar ili prostor) održava u životu čitavu planetu i sav živi svet na njoj. Sunčeva je moć u tome da od semenke nastane drvo, ili bilo koja druga biljka, novi život. Te biljke će sutra pasti životinje na osunčanoj livadi i tako u svoj sistem uneti živu energiju, hlorofil biljaka, koji je sakupljač svetlosti. Onda mi takvo zdravo i kiseonikom, hlorofilom, sunčevom energijom, odnosno životnom energijom, obogaćeno meso životinja konzumiramo i dobijamo sve te benefite. Doduše, tek iz druge ruke. Mogli smo pojesti odmah biljku preskačući životinju u tom lancu ishrane između Sunca i našeg organizma. Elem, to nas meso čini jakima i zdravima. Ok, vratimo se par koraka unazad. A gde je ceo ovaj proces u životu jednog goveda koje se rodi i živi u štali, a potom umre uz krike bola u klanici? Zapitala sam se, šta ja to zapravo jedem? Leš, mrtvo meso, hranjeno antibioticima (ne bi li životinja ostala zdrava u nezdravoj sredini) i hormonima (ne bi li porasla što brže i završila svoj mladi život sa što više kilograma), razume se, uz veštačku hranu bogatu aditivima, kojom se to postiže. Zatim je to mrtvo meso zamrznuto i do konzumenta stiže ko zna nakon koliko vremena. Ja ga odmrzavam („vraćam u život”), zatrpavam začinima ne bi li poprimilo neki prihvatljiv ukus, i onda ga pečem na 200 stepeni sat vremena. Potom se „hranim”. Na 200 stepeni umire sve, i bakterije i paraziti, a kamoli nežne hranljive tvari iz hrane nastale kombinacijom sunčeve energije i hlorofila iz biljaka.

 

sunce

 

Izbor hrane jednak je nivou svesti

Nakon jednog ritrita kojem sam prisustvovala, prestala sam u potpunosti da konzumiram meso i nikada mi se nije javila želja za nekom šniclom ili parčetom ribe. Duboko sam uverena da sam bila blagoslovljena ozbiljnim pomeranjem stanja svesti na pomenutom ritritu, te mi se ovo desilo tako lako, prirodno i spontano, bez naleta kriza i slabosti.

Jaja i sir konzumiram povremeno, nekad ređe, nekad češće, samo domaće, iz proverenog i kontrolisanog uzgoja, nikako iz eksploatisane sredine, jer to etički niti moralno ni najmanje ne podržavam. Naprotiv. Smatram da mlečna i industrija jaja nisu nimalo manje beskurpulozne nego mesna industrija. Radim to u ime svog tela, svog duha i svih životinja na svetu koje nepravedno završe na nečijem tanjiru. U ime mladunaca koji bivaju otrgnuti od svojih majki, uskraćeni za svoju jedinu hranu (mleko), ali i bliskost sa majkom.

 

Živa hrana

Druga stvar koju radim samo za svoj duh i telo – jedem mnogo više sirove nego termički obrađene hrane. Jedino je takva hrana „živa” hrana i sadrži pranu, odnosno životnu energiju. Jedino živa hrana ima sposobnost da isceli bolesne ćelije u našem organizmu. Termički tretirana hrana (sve preko 40 stepeni) nema tu moć. Ne može da regeneriše bolesno tkivo. Kada je naše telo rasterećeno od preteranog varenja hrane, selektovanja na toksine i zdrave enzime, onda nema rasipanja energije, nema umora i pospanosti nakon jela. Paraziti u našem organizmu se ne hrane živom hranom. Naprotiv, hrane se obrađenom, industrijskom hranom, punom pojačivača ukusa i pojačivača apetita, takođe. U nedostatku takve sredine, koja pogoduje njihovom rastu i razvoju, prinuđeni su da napuste takvu sredinu, ili jednostavno uginu. Ima ljudi koji veruju da ne postoje bilo kakve bolesti, nego samo stanja balansa i disbalansa organizma. Velika je istina u ovim rečima i srećan je onaj ko je spozna i osvesti. Ako živimo u skalu sa svojom dušom, a telo hranimo živom hranom, moći ćemo da se nosimo sa stresnim situacijama i reagujemo na toksičnu sredinu bez fatalnih posledica po naše zdravlje. Takođe je velika zabluda da samo jaka hrana donosi snagu i krepkost. To je samo još jedan od koncepata usvojen vaspitanjem, podnebljem u kojem smo odrasli, kao i pod uticajem medija koji podržavaju prehrambenu industriju i stvaraju potrošačko društvo. Ko god nije probao da jede manje, a kvalitetnije (više žive hrane) ne može ni da tvrdi suprotno.

 

Ovde smo da bismo iskusili i okusili

Takođe znam i da smo mi „spušteni” u ovaj materijalni svet s razlogom. Dati su nam telo i čula da bismo taj svet iskusili i doživeli. Svako treba da prati svoj instinkt i svoj sopstveni rast i razvoj, i da u skladu sa tim i živi. Nisam pristalica forsiranja stvari. Dokle god je nekome dato iskustvo da živi ovakav ili onakav stil života, koliko god on naizgled destruktivan bio, bolje je da osoba prođe kroz to iskustvo do kraja i onda doživi „otrežnjenje“, spoznaju, da nauči lekciju, nego da se menja po svaku cenu zbog drugih. Dokle god naša karma po pitanju bilo čega u životu ne bude iscrpljena, nema istinskog prelaska na neki novi „nivo”. Znam da postoje ljudi koji uopšte ne konzumiraju hranu, žive samo hraneći se životnom energijom iz Sunca. Niko od nas ne bi trebalo to da pokušava ugledajući se na njih. Sa tim stvarima se ne eksperimentiše. To ti je dato ili ne. Ako ti je dato, znaćeš, nećeš se niti preispitivati, niti dvoumiti.

 

povrće

 

Izbor hrane kao pokazatelj nivoa svesti

Sa druge strane, neke izbore možemo i svesno da učinimo, razume se. Eksperimantisanje sa hranom je isto što i eksperimentisanje sa tehnikama, iskustvima i ostalo. Oduvek mi je „paralo uši” kad čujem da neko kaže da je na nekom specijalnom režimu ishrane zbog zdravstvenih problema, ili samo želi da redukuje kilažu, pridržava se toga dosledno i onda kaže (a neretko to kažu i nutricionisti i lekari) da se možemo s vremena na vreme počastiti nekom nezdravom hranom u kojoj uživamo. Pa kako počastiti?! Valjda, možemo sebi dopustiti da se osećamo slabo i da zadovoljimo neku potrebu, naviku, zavisnost… Kako da se častimo nečim nezdravim? Zapravo se častimo dokle god jedemo zdravu, pravu i živu hranu. Telo će nam to i pokazati. Biće blistavo, snažno, lako i čisto.

 

Izbor hrane je mnogo više od zadovoljenja gladi

Kroz hranu se povezujemo sa elementima Zemlje, a samim tim i sa našim bićem. Velika je odgovornost svakog pojedinca kako se hrani. Odgovornost prema sebi, svom telu i duhu, i odgovornost prema svetu, planeti i drugim živim bićima sa kojima je delimo. Tek kada se istinski povežemo sa hranom koju konzumiramo, kada je doživimo na ćelijskom nivou, kada osvestimo koji se sve sistemi našeg bića, i na koji način, njome hrane, moći ćemo da pravimo izbore koji dolaze direktno iz svesti, a ne iz instikta.

 

 

Autor : Dejana Vojnović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *