Da li se ikada zapitamo ko su stvarno prosjaci i beskućnici pored kojih prolazimo?

Ima ih mnogo. Ima ih previše. I izgleda da ih, iz dana u dan, ima sve više. Tu su, svuda oko nas. I mi smo svuda oko njih. Viđamo se po centralnim i zavučenim [beo]gradskim ulicama, susrećemo se po podzemnim prolazima, skrećemo pogled jedni od drugih u gradskom prevozu, koristimo iste kontejnere ali iz različitih razloga – mi neki da u njih bacimo ono što više nije jestivo, oni neki da pojedu to nejestivo što mi bacimo. Mi. I oni. Kakva jeziva podela.

Zato je pravo pitanje za sve nas: da li smo se ikada u životu zapitali a ko su svi ti ljudi? Ko su nekad bili? Iz kakvog su života došli? I u kakav život idu svakog jutra kad se probude. Kad se probude negde. Kad se probude nigde.

Pre neke dve godine, u baštu jednog kafića došla je žena koju sam viđala tu i tamo i s vremena na vreme, ali nisam nikada obraćala posebnu pažnju na nju. Primetila sam da prosi ali sam primetila i da u toj aktivnosti nije ni navalentna ni bezobrazna. Primetila sam baš to zato što ima i takvih – drskih, bezobraznih, spremnih da na vas bace sve kletve kojih se u tom trenutku sete a dešava se i da hoće da vas udare, uštinu, ogrebu, šutnu, poliju vas prljavom vodom.

 

 

Ima svega i svakakvih. Međutim, S. nije jedna od tih. Ona vam prilazi nekako dobrodušno, naivno čak. Napomenula bih ovde samo da je sve što ću napisati u narednim redovima moje lično viđenje te osobe i/ili moje lično iskustvo u komunikaciji sa njom. Da li je takva sa svima, ne znam. No…

Dođe ona tog dana u baštu i, kako rekoh, nekako dobrodušno priđe konobaru i meni i pita nas da li imamo dvadeset dinara. Konobar je, pošto se poznaju, pogleda, pa je pola u šali a pola ozbiljan, pita: “Je l’ imaš ti meni da daš dvadeset dinara?” Ona, bez ijedne jedine reči, opet kako rekoh naivno – kao dete kad bez razmišljanja s vama podeli keks, zavuče ruku u džep, izvadi jednu jedinu izgužvanu novčanicu od dvadeset dinara i pruži je konobaru.

Zaćutasmo. Svi. Zaćutasmo, a ja se zapitah…

 

 

Obratila sam malo više svoju pažnju na S. nakon toga. Svaki put kad sam je videla, popričale smo, razmenile po nekoliko reči. Običnih reči. Svakodnevnih. Ljudskih. Saznala sam u međuvremenu od drugih gostiju da je završila ekonomiju, međutim pre neko jutro reče mi S. da nije u pitanju ekonomija…evo kako je protekao naš razgovor u autobusu, u nedelju, u devet ujutru:

– Gde si ti pošla ovako rano?, pita me S. kad smo se ugledale a ona došla i sela pored mene.

– Evo S., idem na neka predavanja pa sam poranila…, kažem joj dok zevam al’ uz osmeh.

– Na kakva predavanja?

– Nešto moje čime se bavim i što me zanima, da te ne davim sad ovako ujutru, odgovorim joj kao ja a ona me radoznalo gleda i čeka da joj dam konkretan odgovor.

– Neko mi dole iz kafića reče da si ti završila Ekonomski fakultet? Je l’ to istina?, postavljam pitanje sad ja njoj.

– E, ne. Teorijsku matematiku sam studirala, ali nisam završila…ostalo mi je par ispita do kraja, ali sada se sigurno neću vraćati na to.

 

 

Pošto je moja matematika 2+2=5, istovremeno prema matematičarima i onima koji imaju ikakve, bilo kakve pa i najmanje veze s brojevima i sinusima i kosinusima i integralima i svim tim straaaaaašnim stvarima, istovremeno osećam i strahopoštovanje i divljenje, ali im se i sklanjam s puta…da slučajno ne počnu da me propituju nešto! Mislim, tim matematičarima svašta može da padne na proračunatu pamet!

Elem, nastavlja S. dalje:

– Sada me zanima religija… Bog me zanima. I izučavam to.

U sledećoj sekundi izloži mi religijsku teoriju nekog imena i prezimena za koje nisam čula, pa me pita opet radoznalo:

– A ti, je l’ ti veruješ u sve to… u Boga i tako?

– Nije ovo S. ni vreme ni mesto da o tome pričamo… To kad dođeš dole u kafić pa možemo da porazgovaramo, ako te zanima šta ja o tome mislim.

– A, pa ne dolazim ja više dole, gazda me ne voli. Čim me vidi da ulazim, on me zamoli da izađem. Misli da sam neki prosjak, pa mu se ne sviđam. Al’ mene to ne dotiče…

– Je l’ pričao nekad s tobom?

– Nije, nikad. Svašta ljudi misle, al’ mene kad bi brinulo šta ljudi misle, ja bih se ubila.

Eto, baš to i baš tako mi kaže S. pre neko jutro, u autobusu. Baš to a onda održi i zaključnu reč, pre nego što je izašla na Zelenom vencu:

– Svako ima pravo na svoje pogrešno mišljenje.

I ode. Razbudi mene S. tim rečima i ode.

 

 

Zato ne mogu a da se ne zapitam ovo sa početka ovog teksta inspirisanog jednom osobom koja je nekada, u nekom drugom vremenu i u nekom drugom prostoru živela nekim drugim životom: ko su stvarno prosjaci i beskućnici pored kojih prolazimo?

S raznim ljudima dolazim u kontakt, ovakav ili onakav, i svašta i vidim i čujem. Svi me oni u većoj ili manjoj meri inspirišu i navode na razmišljanja. To je, ovaj put, nemajući pojma da će upravo ona da bude tema mog sledećeg teksta, uradila S.

Ona je samo jedna od onih koji su nekada bili ono što bi, možda, sad opet želeli da budu. Nju je sticaj okolnosti sprečio da završi fakultet, nisam je pitala kakvih okolnosti jer ne moram da znam, ali verujem da joj nekadašnji snovi nisu današnja java.

Ako samo malo bolje pogledamo oko sebe, videćemo mnogo takvih koji su nekada sedeli nad knjigom dok im je iznad glave svetlela budućnost. Danas im je od budućnosti ostalo samo sećanje na nju.

Iako su obeskućeni, svi ti ljudi imaju sve što i mi koji se svakog jutra, često nezahvalni, budimo u svom krevetu. Imaju svoje emocije, imaju svoje tajne, svoje ljubavi i strasti – ili su ih imali, pa su negde usput zaboravili i na njih i na sebe, imaju svoje smehove i svoje suze, imaju svoje tuge i strahove.

 

 

Imaju potrebu da ih neko sasluša, da s nekim razgovaraju, da ih neko čuje. Žele da ih neko pogleda jer tu su, postoje. Prolazimo pored njih i ne vidimo ih, ali postoje. Ima i među tim svetom svakakvih, bahatih, bezobraznih, drskih, ima i kokainomana i džeparoša i prevaranata i prevrtljivaca raznih, i kockara i alkoholičara i nasilnika, ima i dobrih i loših, ali ima i poštenih. Ima među njima i obrazovanih, načitanih, ima kulturnih, ima profesora i inženjera, ima naivnih i dobroćudnih, ima među njima onih koji su se stopili s ulicom…a nisu to imali u planu.

Dozvolimo sebi da obratimo pažnju na nekoga od njih, a dozvolimo i njima da nam ispričaju svoju priču. Jer možda im je zaista potrebno da to urade. Možda im duša više čezne za dobrim razgovorom nego što im stomak krči od same pomisli na vruću i krckavu domaću gibanicu. Osim što na taj način možemo njima da pomognemo, možemo da pomognemo i sebi jer upravo oni mogu da nam otvore [često zatvorene] oči. Nemojmo ih preskakati, zastanimo s vremena na vreme…pogledajmo ih. Osmehnimo im se. Dajmo im ljudskost. Jer svima nam to treba. Ljudskost.

I njima.

I nama.

Jer ljudi smo.

Svi.

Mi.

“Život beskućnika…težak je to i zanimljiv život.” – Paul Dano

 

 

Autor : Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *