Kada se rodimo i dospemo na ovaj svet, čitavog života sakupljamo različita iskustva. Sve ono kako svet vidimo, sve ono kako volimo, sve ono koga volimo, jednom rečju sve je povezano u jednu veliku celinu. U hodniku naših sećanja leže uspomene na to kako su nam se obraćali, koliko su nas voleli, da li smo plakali u školi, načini na koje su nas grlili, grdili, pohvaljivali.

Kako naša psiha sve to pamti, tako pamte i naša tela. Prvi put kada je neko viknuo na nas, a vi osetili grč u stomaku i bili preplavljeni doživljanjem straha i bespomoćnosti, onda kada su nas hvalili i mi osetili talas topline… Sva ova iskustva dobijena pre svega od naših roditelja, zatim od ostalih članova porodice i vršnjaka učestvuju u formiranju slike o nama samima i ukazuju na tip adaptacije koji koristimo kasnije u životu, koji može biti više ili manje funkcionalan. Drugim rečima, uči nas kakva je to ljubav i kako dajemo i primamo istu.

Kada smo deca, postepeno gradimo ove adaptacije putem zadovoljenja naših primarnih potreba, za ljubavlju, pripadanjem, zaštitom i razumevanjem naših osećanja tj. njihovom validacijom. Međutim, neke od tih potreba vrlo često mogu ostati nezadovoljene usled različitih razloga. Na primer, transgeneracijskim prenosom roditelji prenose iste šeme i obrasce svog odgajanja na svoju decu gde se neke potrebe generacijski ne zadovoljavaju i na isti način se neki scenariji ponavljaju.

 

 

Tako imamo porodice gde imamo mnogo zavisničkih struktura, porodica gde imamo mnogo nasilja, razvoda i sličnih situacija. Nasuprot porodicama u kojima se to sporadično ili uopšte ne dešava. Neki roditelji biološki jednostavno nose manje emocionalne rezervoare i kapacitete i ne mogu da odgovore na potrebe deteta. Ovo su samo neki od razloga, a ono što je važno da deo nas koji nije zadovoljen u detinjstvu se u nekom trenutku otcepi unutar nas i živi zaseban život. Sve ono što nam se kasnije dešava u domenu emocionalnih veza jeste težnja da zacelimo taj neki važan odnos u detinjstvu i da se taj otcepljeni deo ponovo ujedini unutar nas.

Na osnovu ovoga nastaju različiti stilovi vezivanja u odraslom dobu. Stilovi vezivanja suštinski se odnose na to kako vidimo sebe i kako vidimo drugog, odnosno, koliko  se pristupačnim figura vezivanja opaža. Stilove vezivanja možemo posmatrati na osnovu naših reakcija na stres, a to su bori se ili beži reakcije koju ovoga puta usvajamo od strane roditeljskih/starateljskih figura i na taj način opažamo koliko je neko bio nama dostupan, koliko je opasno zastupati sebe, svoja osećanja, potrebe i koliko će nam taj neko preko puta odgovoriti na iste.

Svako od nas se može više ili manje polarizovati na ovom kontinuumu i u zavisnosti od toga graditi siguran, odbacujući,  anksiozan i preokupiran stil vezivanja.

Kada naša osećanja ili ponašanja kao deteta kod roditelja podstiču odbrambenu reakciju, kada nema validacije onoga što osećamo, mi ćemo se osećati ugroženim u svojoj suštini. Ovo gradi jednu emocionalnu blokadu odnosno tzv. odbacujući emocionalni stil vezivanja. Unutar nas je internalizovano osećanje izuzetne kontrole i emocionalne odbačenosti. Sa sobom nosimo glas koji niko ne čuje. Stoga nismo ni navikli da emocije izražavamo drugima, pa se ovaj tip ljudi tokom života uglavnom mnogo više usmeravao na konkretno, na posao, studije, dokotorate, na nešto gde nećemo morati da dolazimo u dodir sa emocijama.

 

 

Osećamo da mi nismo potrebni, a da je izražavanje emocija ono što je opasno polje. Istovremeno postoji ogromna žudnja za istim. Stoga se najčešće u emocionalnim odnosima ponašamo tako što šaljemo dvosmislene poruke. Zapravo izbor tople, srdačne i emocionalne stabilne osobe sa sigurnim tipom vezivanja, za nas je lekovit, ali najčešće dok ne razrešimo ovaj podsvesni program sa sobom, sa ovakvim osobama ne možemo da opstajemo. Ovde postoji nešto što nazivamo strah od bliskosti. U ovom slučaju internalizujemo borbenu reakciju od strane roditelja.

Kada se roditelj povlači ili izbegava u prisustvu nečega što smo zaista mi, možemo da internalizujemo ovaj tzv. „flight” ili beži odgovor i da na izvestan način naučimo da se udaljavamo od sebe i da ne slušamo naše unutrašnje potrebe, ono ko smo mi. Zbog toga naša stalna preokupacija postaje neko drugi, druge osobe stavljamo na prvo mesto. Ili odnos koji imamo.

Naši partneri mogu lako postati naši projekti koje ćemo prisvojiti. Stalno udovoljavamo partnerskim potrebama, teško ostajemo sami  i stalno smo u strahu da ćemo biti ostavljeni. U ovom tipu dakle razlikujemo osobe preokupirane odnosom (što bi bilo prethodno opisan tip) i osobe preokupirane sobom, koje zahtevaju konstantnu pažnju, pasivne su sa slabom komunikacijom sopstvenih potreba, teško raskidaju, ne pokazuju svoja osećanja i izbegavaju konflikte.

 

 

Siguran stil vezivanja bi se pozicionirao negde na sredini ovog kontinuuma, a to bi ukazivalo na osobu čije su emocije u detinjstvu bile validirane, koja je ohrabrivana (Nešto više o tome kako steći mentalnu snagu, pročitajte ovde)  da iskaže sebe, i time je stekla bazično poverenje u sebe i to da je voljivo biće, koje je sposobno da se zauzme za sebe i ostvari svoje potencijale.

Ako ste imali dovoljno strpljenja da dođete do kraja ovog članka, sada zatvorite oči i setite se svojih prethodnih izbora. Kakve ste ljude birali i zašto? Kako vi dajete ljubav? Kako drugi daju vama? Osvestite svoje izbore i osvestite sebe. Važno je znati da se stilovi vezivanja grade u detinjstvu, ali da nisu nepromenljivi. Ako želite, možete promeniti sopstveni stil, ali ne i tuđi. Za drugoga, ako vi posedujete siguran stil vezivanja, on može biti isceljujući, ali samo ako taj neko to želi i spreman je da radi na tome.

 

 

Autor : Anđelija Simić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *