raj i pakao

Postoje samo dva osećanja koja nas vode kroz život. Jedno ili drugo upravlja našim odlukama, izborima i životom. Međusobno se isključuju. To su ljubav i strah. Sva ponašanja koja su posledica naših misli i emocija pothranjuje ili strah ili ljubav. Tamo gde ima ljubavi, strahu nema mesta.

 

Bezuslovna ljubav je naša prava priroda

Zašto je ovo tako teško razumeti? Kladim se da svaki čovek na svetu kaže za sebe da voli (nekoga ili nešto). Ipak, voleti i biti ljubav, živeti stanje ljubavi, nisu isto. Voleti nekoga je uslovljena ljubav. Mi ljudi propuštamo stvarnost kroz naše stečene socijalne, kulturološke i vaspitne filtere i onda volimo nekoga zato što…ili volimo ako…ili volećemo kad. Međutim, biti ljubav je stanje bezuslovne ljubavi prema svima i svemu. To je prava priroda čoveka. Priroda ljudskog bića je da bude samilosno, empatično, da ne osuđuje i ne sudi, da bude velikodušno i saosećajno, da voli i pomaže bez ikakvih očekivanja, da daje i deli sa drugima ono čega ima u izobilju, da poštuje svoje i tuđe potrebe i da poštuje prirodu, kao i sva živa bića bez izuzetka, da nikada ne iskazuje nasilje niti čini zlo ljudima, bićima ili prirodi, da ispoljava razumevanje i ljubav bez očekivanja.

Zašto onda većina ljudi ne ispoljava svoju pravu prirodu, čak je nije ni svesna? Zato što se u otvoreno srce koje zrači ljubav uselio crv sumnje, koji sa sobom neminovno nosi strah. Čim ljudi počnu da se preispituju u vezi sa svojim namerama i namerama drugih ljudi, kad počnu da procenjuju i daju sebi za pravo da drugome sude, kada misle ili čine zlo drugim ljudima i ostalim bićima na planeti, uključujući i samu prirodu, to je znak da tim ljudima upravlja strah. Takve ljude treba voleti i razumeti najviše. Pokazati im svojim primerom kako se bude svetlo i zasijati punim sjajem.

 

 

Strah je program koji se može reprogramirati

Biološki, strah je najmotivirajuća emocija. U tom smislu je on funkcionalan. Strah nas pokreće da bežimo ili se borimo kada nam je život u opasnosti. Van ovog biološkog konteksta, kada je strah pokretač instinkta za preživljavanje, u drugim situacijama u svakodnevnom životu nam on ne služi. Ljudi se boje da načine nekakve poteze i izbore jer ne mogu da predvide posledice (strah od nepoznatog), boje se tuđeg mišljenja i komentara, strahuju da li će biti prihvaćeni, da li će se nekome svideti, da li će uspeti ili pak neće, onda kalkulišu, manipulišu, prave kompromise i ostaju zauvek u bezbednoj zoni, zoni koja ne donosi oslobođenje i mir. Prividno ušuškani u iluziju da vladamo situacijom i da se držimo podalje od „opasnosti“, „izazova“, „problema“, vrlo lako ćemo propustiti mogućnost za rast i razvoj u socijalnom smislu, kao i ekspanziju duše u duhovnom smislu, što nam dugoročno donosi prihvatanje, otpuštanje, život u miru i radost.

U osnovi svih strahova, socijalnih, emotivnih i drugih leži jedan jedini – strah od smrti. Strah od prolaznosti i poništenja. Ovo je teško razumeti i zahteva ozbiljan rad na sebi i (verovatno) mentorstvo koje vodi do ovih spoznaja. Potrebno je mnogo suočavanja i otpuštanja raznih blokada samo da bi se ovo osvestilo i spoznalo. Tek sledeći korak može biti iskorak u promenu. Nakon što se otkloni svaka sumnja i svaki strah, ljubav prevlada sama od sebe.

 

Zašto se ne treba plašiti smrti?

Smrt (telesna) je možda jedina izvesna stvar na svetu. Nema smisla opirati joj se. Duša je jedino što je večno u energetskom polju zvanom Univerzum. Dakle, mi, naša suština i bit ne umiru, samo menjaju tela onda kada dođe vreme da se to zemaljsko telo zameni. Kada dođu na red nova iskustva koja treba proživeti, u nekom drugom vremensko-prostornom kontinuumu. Koliko ćemo biti u stanju ovo da razumemo, prihvatimo kao istinu i ostvarimo sećanja na događaje iz prethodnih inkarnacija, stvar je ličnog izbora i posvećenog rada na sebi.

 

 

Ljubav je u osnovi svih isceljenja

Ljubav je univerzalna kategorija. Ona je sveprisutna, a ne stečena tokom života kao strah, recimo. Sama Kreacija je po prirodi čista ljubav, a mi smo parče Kreacije u Univerzumu. Ništa se ne bi moglo materijalizovati bez prisustva ljubavi. Potrebno je biti svestan, probuđen da bi se moglo sagledati nekoliko koraka iza – odakle smo postali, kako postojimo u ovoj tački koju opisujemo kao linearno vreme i prostor, kako svemir funkcioniše i ko smo zapravo.

 

Put do slobode

Ljudi preživljavaju zarobljeni u sopstvenim strahovima, disfunkcionalni u svojim anksioznostima. Kako to prevazići? Kako napustiti kavez sputanosti i slobodno zalepršati krilima u život? Prihvatiti trenutno stanje, otpustiti negativnosti, brige i strahove po cenu života (npr. anksiozna osoba koja ne izlazi iz kuće jer misli da bi napolju mogla stradati – izaći iz kuće po cenu i da odmah umre. Jednom kad se uveri da se to neće desiti tako lako i brzo, strah će popustiti). Sledeći korak bi bio prihvatanje (ista anksiozna osoba prihvati da ponekad ljudi ipak umru na putu od kuće do posla i sl. i da na to ne može uticati, ali je to neće sprečiti da ipak izađe napolje i uživa dok postoji ovde i sada).

 

 

Zatim, vera. Verovati životu i svom životnom putu, sa dubokim uverenjem da Bog ili Izvor ima najbolji plan za nas i da ga naš ograničeni um ne može uvek sagledati. Na to se nadovezuje otvaranje sopstvenog srca za samoljubav. Zatim slede praktične stvari. Činiti dobra dela (kao što su hranjenje gladnih bića, ljudi i životinja npr.), boraviti u prirodi, promatrati prirodu i učiti bezuslovnu ljubav od prirode jer svi smo mi jedno (Drveće pruža hlad i drvoseči koji ga je došao poseći – primer bezuslovne ljubavi). Najvažnije od svega, ne tražiti uzaludno smisao života i ne očajavati što on uporno ne dolazi. Smisao života je život sam po sebi. Proživeti svako iskustvo koje nam je dato ili koje smo izabrali da proživimo, uz puno prisustvo svesti i zahvalnosti. Sa ovim stavom prihvatiti bez izuzetka sve, i blagoslove i izazove.

Kad promenimo naše misli, promeniće se i naše emocije i naš svet. Jer životom koji živimo mi samo opisujemo ono u šta verujemo. Biti jedno sa Bogom ili Kreacijom, bezuslovno verujući da smo voljeni i vođeni, vodi u oslobođenje. Oslobođenje od strahova i koncepata. Čak i ako smo skrenuli sa puta, ne vidimo svetlo koje nas vodi, to ne znači da ono ne postoji. Tu je, treba se samo okrenuti u dobrom pravcu. Razumeti da su i raj i pakao zapravo na zemlji. Ne živeti tako da bi se dostigao raj ili pak izbegao pakao nakon smrti.

 

 

Koja bi bila poenta raja i pakla u „carstvu nebeskom“ za nas, bića od krvi i mesa, ako materija „tamo gore“ ne postoji? Telo nakon smrti ostavljamo Zemlji, a interpretacije raja i pakla koje znamo vezuju se za čulna i telesna uživanja ili kažnjavanja i patnje. Raj i pakao postoje, ali na zemlji. U našem životu. Jedno ili drugo. To su dualnosti koje su proizvod kognitivnog pokušaja da se opiše materijalni svet u kojem živimo. I raj i pakao možemo da proživimo na zemlji, u svom životu, u svom danu. Zavisi kakve misli biramo. Te će misli izazvati nekakvu emociju. Emocija će nas pokrenuti na nekakvo ponašanje. Svako ponašanje sa sobom nosi izvesne posledice. Posledice naših izbora su doživljaji života koji živimo. Vratimo se par koraka unazad. Tamo sve počinje.

 

Ukoliko želite da pročitate šta Dejana misli o ishrani pratite sledeći link.

 

 

Autor : Dejana Vojnović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *