zamak od peska pored obale mora

Bio je izrazito prijatan i topao letnji dan, sa blagim povetarcem koji je u naletima donosio svežinu našoj porodičnoj kući napravljenu od vidljivo krupnih neobrađenih kamenih blokova nepravilnih oblika. Kuća je bila strateški pozicionirana na uzvišici, taman dovoljno blizu mora kao i ostalim gradskim zanimljivostima sa  prelepim pogledom na celu Budvu i planinski predeo koji se pružao u nedogled. Nakon zajedničkog doručka koji nam je davao neophodan nalet energije, hitrim koracima smo se spuštali ka moru, usput sa oduševljenjem komentarišući bezbrojne luksuzne jahte i glisere. Na samom kraju šetališta, sa leve strane starog grada, sa interesovanjem gledajući u bazen gde su redovno trenirali vaterpolisti različitog uzrasta, najzad smo se sa smehom spuštali na nama najdražu plažu.

Plaža sama po sebi nije bila luksuzna niti opremljena barovima, muzikom ili modernim ležaljkama. Odisala je prirodnim izgledom, šljunkovito-peščana i često neuredna od morske trave koja se redovno nasukavala preko noći. Brže bolje smo zauzimali uvek identično „naše“ mesto i zabava je mogla da počne. Osnovna oprema svakog 8-godišnjaka, lopatica i kantica, nikada nije izostala. Sećam se da smo redovno pravili kule od peska, dugačke peščane zidove ojačane sitnim kamenjem i ljušturama od školjki i po koji bazen u sredini koji bi redovno punili vodom i praznili isti od neželjenog peska koji su talasi redovno nanosili.

To je bila aktivna beskonačna borba nas malih inženjera i neumoljive prirode koja je uvek uzvraćala udarac na svoj nežan ali uporan način. Malo podalje, koji metar u plićaku, moj otac je išao korak dalje. On je očigledno imao iskustva sa neumornim talasima i krhkom strukturom peščanog zamka, shodno tome okrenuo se ulaganju energije u konkretnije i isplativije projekte. Svake godine, moj otac je uvek imao identičan zadatak – vredno je čistio prilaz vodi i od šljunkovito-peščane plaže pravio je isključivo peščanu. Sitno, srednje i veliko kamenje je uredno slagao sa leve i desne strane prilaza, formirajući obostrani kameni zid sve širi i širi… sve viši i viši. Posle nekoliko dana i mnogobrojno uloženih sati truda i znoja, kameni zid je čak malo i virio izvan vode, signalizirajući svima u okolini da je prilaz čist i bezbedan. Da je projekat i ove godine uspešno kompletiran i da bi valjalo pronaći drugi.

Ali zašto je moj otac sve ovo radio i nikada nije zatražio pomoć od ostalih kupača? Neki bi pomislili da mu je bilo dosadno i da je jednostavno pronašao vid rekreacije. Međutim, istina je bila vrlo jednostavna i puna ljubavi. Želeo je svojim dečacima, iako na neurednoj šljunkovitoj plaži, da omogući bezbedniji i udobniji prilaz vodi. Niko ne voli da hoda po oštrom kamenju, izlazeći iz ili ulazeći u vodu. Takođe, opasnost od morskih ježeva i njihovih oštrih otrovnih bodlji je najveća kada je plaža kamenjar gde puževi imaju više prostora da se pričvrste na kamenitu podlogu i bezbedno odole strujama plime i oseke.

 

 

Kao što smo mi mladi inženjeri pravili naše magične peščane gradove i zamkove iz čiste zabave, kao što je naš otac čistio prilaz plićaku da bi nam svima kupanje bilo bezbednije i lepše iskustvo, iz sličnih razloga čovečanstvo menja svoju okolinu prema svojim trenutnim potrebama i željama, svojim ličnim često sebičnim projektima. Od malena smo naučeni da je vrlo izvodljivo promeniti prirodu oko sebe, pa makar to bio i peščani zamak koji će preko noći i nestati. Tokom našeg odrastanja svuda oko nas imamo primere modifikacije zemlje, vode, vatre i vazduha, osnovna četiri elementa. Svesni smo činjenice da ne postoje limiti ljudske kreativnosti kada je modifikacija životne sredine (Nešto više o očuvanju životne sredine možete pročitati ovde) u pitanju. Svi smo svedoci mnogobrojnih globalnih megalomanskih projekata koji svojom veličinom i važnošću odzvanjaju celom planetom.

Ali odakle nam pravo da toliko menjamo svet oko sebe? Da li nam uopšte treba neki vid „više“ dozvole ili smo vođeni osnovnim pravilom majke prirode „jači pobeđuje“?

Globalnih primera ekstremnih modifikacija ima bezbroj. Mene je oduvek fascinirala izgradnja hidroelektrana.  Sama ideja da se ukroti nešto neukrotivo kao što je reka, neprestani i nepresušni izvor života koji se nikada ne zaustavlja, zvuči skoro nemoguće, zar ne? Kako uopšte započeti izgradnju tako komplikovanog objekta? Kako je uopšte moguće doneti promišljenu odluku znajući da će flora i fauna sa jedne strane biti potpuno potopljene, praktično na smrt udavljene, dok će sa druge strane možda jedva preživiti stres nestašice vode?

Razlozi izgradnje ovakvih objekata su svima poznati, benefiti za zajednicu su i više nego očigledni, ali da li je to jedino što je od važnosti? Dok reka neprestano tuče po betonskim, armaturom ojačanim zidinama, kao talasi po peščanim kulama iz mog detinjstva, napredna tehnologija omogućava da ovaj put zidine hidroelektrane ostanu tu gde jesu, da vrše svoju dužnost kao čuvari kapije, ne samo jednu noć, ne samo jednu godinu, već decenijama, generacijama, vekovima.

Jedna od najstarijih hidroelektrani na svetu se nalazi u Španiji i zove se Cornalvo. Izgradili su je rimljani između prvog i drugog veka nove ere. Sa svojih skoro 200 metara dužine, i dan danas snabdeva grad Merida sa pijućom vodom. Ovo je još jedan dokaz da smo čak pre skoro 2000. godina uspeli da izmenimo prirodu i da dalje uspešno odolevamo njenim tihim napadima.

Najstariji vid masovnog adaptiranja životne sredine datira i do pre 7000. godina. U pitanju su prvi sistemi irigacije, navodnjavanja polja zarad rasta biljnog sveta koji, prateći uravnotežene zakone majke prirode, prvobitno tu nije trebao ni da postoji. Uzmite za primer vrlo sušan predeo, teritoriju koja ima izuzetno nizak nivo padavina na godišnjem nivou i zasadite na istom floru koja zahteva prisustvo vode. Kako ćete snabdeti neophodnu količinu vode? Kako ćete osigurati da vaš projekat ne propadne? Nažalost, odgovor je vrlo jednostavan i često tragičan po okolni živi svet. U nekim situacijama će se crpeti podzemne vode, ograničen izvor sveže vode koji na duge staze može da kreira više štete nego koristi. Alternativa je preusmeravanje toka obližnje reke ili pak kreirati sisteme irigacije koji bi sproveli vodu iz reke ili jezera koji predstavljaju izvor života za već uravnotežen ekosistem. A ako je nešto uravnoteženo, takvo je sa razlogom i ne bi ga valjalo dirati.

 

Nastavak u drugom delu.

 

 

Autor : Balša Martinović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *