crno beli brojevi na satu

Za one koji ne veruju u reinkarnaciju, koji nisu usaglašeni s tom idejom, ostaje ovaj jedan život koji žive…koji živimo. I taj jedan život je, smatraju mnogi, previše kratak. Zato je pitanje sledeće: koliko smo hrabri da u tom jednom, a kratkom životu uradimo sve ono što želimo… sve ili bar nešto?

Iz nekog razloga, volimo da odlažemo stvari, uglavnom za sutra. Ili, eventualno, za kasnije. Sutra ćemo da usisamo jer nas danas baš nešto mrzi. Sutra ćemo da pozovemo prijatelja s kojim se nismo čuli dve godine jer se, eto, preselio na Novi Zeland pa smo izgubili naviku kontaktiranja. Sutra počinjemo da vežbamo! Obavezno! Sigurno! Od sutra smo novi čovek! Novi list okrećemo, ma skroz novu knjigu počinjemo da pišemo! Od sutra. Pa još ako je sutra ponedeljak… ojha! Do sutra imamo i kasnije, pa ćemo zato kasnije da ne uradimo ono što smo juče ostavili za sutra. I tako… kasnije pa nikad.

I tako prođe ovaj život, jedan a previše kratak – za one koji ne veruju u reinkarnaciju.

 

 

Odlaganje, jednom kad nam pređe u naviku, a prelazi u naviku vrlo lako, postaje stil života. Kada postane stil života, onda zapravo odlažemo sam život. Puštamo ga da prolazi jer živećemo kasnije…ili sutra. Sad nam baš nešto i nije do života. Uradićemo sledeće godine ono što smo mogli da uradimo pre tri. Moramo biti svesni da odlažući život odlažemo i sami sebe. Puštamo sebe da prolazimo… tek tako.

Isto to radimo i s novogodišnjim odlukama. Čvrsto rešimo šta ćemo i čega ćemo da se pridržavamo, s jasnim ciljem pred očima, a onda prvi januar dođe i prođe. Dođe i kraj januara, februar je i tako kratak pa i on, kao i život, brzo prođe, uskoro će leto, dođe i prođe, eto je još jedna nova godina i još jedan prvi januar i tako januari i leta dolaze i prolaze a mi svoje želje i odluke odlažemo, ne ostvarujemo i vrlo često zaboravljamo. Jer ne možemo sad još i o tome da mislimo! Sutra ćemo o tome.

Postoji, svakako, i pitanje koliko su nam ciljevi u tom slučaju stvarno jasni? Da li uopšte znamo šta želimo? Ali to bi mogla biti posebna tema…o kojoj ćemo, je l’ te, kasnije.

 

 

Ukoliko sređivanje stana odložimo za sutra, to nije problem. Problem je ako odlažemo ono što nam je stvarno važno. Zato je ovo pravo vreme da se zapitamo: a šta nam je to stvarno važno?  I šta nas tačno sprečava da krenemo u realizaciju toga što nam je važno? Sada. Ne sutra, ne kasnije, sada. Zamislimo kako bi nam ostvarenje toga što nam je važno promenilo, ulepšalo, osvežilo, oplemenilo život…zamislimo kakvi bismo bili, šta bismo radili i šta bismo sve tada mogli.

Nakon što otkrijemo šta nam je to stvarno važno, možemo da se zapitamo i da li možda postoji nešto što nekome želimo da kažemo a ne govorimo mu to…godinama već? Možda nam se neko sviđa a krijemo to i od njega i od sebe jer se plašimo reakcije. Ukoliko je to slučaj, uvek možemo sebe da pitamo i sledeće: šta je najstrašnije, najgore što može da se desi ako kažem to što želim? Možda godinama želimo i na neki put da odemo, na Bali…na primer. Da li zato što nam fale saputnik i/ili lova, ali nikako da odemo.

 

Možda imamo i saputnika i lovu al’ nam je ipak nešto daleko taj Bali…sledeće godine ćemo, ove se nešto ne osećamo dobro a treba stići čak tamo. Sledeća godina postane sledeća pa ona tamo i tako se naređaju, a mi i dalje Bali vidimo samo na Instagramu. Onda napunimo osamdeset godina i eto nam još jednog razloga da ne odemo. Tada, doduše, više ne izgovaramo ono sutra ćemo…a i za kasnije je možda kasno. Možda, pak, u nama postoji i neki talenat koji, takođe, krijemo i od sebe i od drugih. Možda fantastično slikamo a odlažemo nabavku štafelaja i tempera…za sutra.

Ili za neke vedrije, osunčanije dane…kako da slikamo sad kad mrakača pada već u pola četiri! Ima vremena za nas i naše talente. Prvo da vidimo šta ne moramo da uradimo…lako ćemo mi da odložimo ono što nam je stvarno super važno i u čemu uživamo. Možda postoji i neka predstava koju već neko vreme želimo da odgledamo ali, iz pozorišne sezone u pozorišnu sezonu, to ne činimo. Jer, možda, nemamo sa kim da idemo da je odgledamo. Imamo sebe ali ko još sam sa sobom ide u pozorište…

Početak godine je nekako idealan da se odluke donose…i ne sprovode u delo. Sve ćemo mi, samo da prođu sve slave i nove godine. Kao kada bismo gorivom napunili rezervoar automobila do kraja, seli za volan, ushićeno rekli ,,krećem na more!”, odvrnuli muziku da nas na putu podrži a ne palimo auto. Sedimo i čekamo da se nešto desi…da auto sam krene. Pošto ne kreće, ushićenje nam prvo opada pa onda i nestane. I eto nas kako i dalje sedimo za volanom ugašenog automobila, tu gde smo bili i kad smo ,,krenuli”. Mogli smo da budemo na moru ali smo izabrali da ipak ostanemo tu gde smo…na more ćemo sledeće godine. A do sledeće godine ima još mnogo odluka i želja koje ćemo da odložimo i ne ostvarimo.

Početak godine može da bude svaki dan i zato svaki dan možemo da uradimo ono što želimo, a ne radimo…zbog raznoraznih razloga, zbog raznoraznih izgovoraDa bi ova godina bila godina pokreta, velike, sorentinovske lepote, ljubavi, ponosa na sebe, osmeha i baš sjajne energije, uradimo nešto!

 

 

Recimo nekome da ga volimo, nasmešimo se potpunom strancu u prolazu, bavimo se hobijem, usudimo se da skačemo iz aviona ako nam se iz aviona skače [padobranom, jasno!], odvedimo sebe na Bali čak i ako je daleko i čak i ako nemamo saputnika – planeta je puna sveta, upišimo kurs kubanskih plesova ili kurs francuskog jezika, dozvolimo sebi slobodu da se zaljubimo i da se u nas zaljube, budimo ljubazni[ji], donesimo neku fantastičnu odluku koja će sasvim sigurno da nam ulepša život i stvarno je sprovedimo u delo, opredelimo se za više fizičke aktivnosti a manje šećera, kupimo sebi tu haljinu već jednom [a i onaj fotoaparat], uradimo nešto prvi put jer kad smo poslednji put nešto uradili po prvi put i setimo se kakav je osećaj kad naučimo i savladamo nešto novo, neka nam pređe u naviku da podržavamo i volimo sebe umesto da sebe stalno nešto kritikujemo i čekamo da nas neko drugi podrži i [za]voli, dajmo onima koji nemaju ništa deo onoga čega mi imamo [pre]više [ako imamo previše slobodnog vremena, podelimo to vreme s nekim ko je usamljen i možda napušten od celog sveta…jer ima i takvih], slušajmo ljude kad nam govore jer možda nam govore nešto što je njima važno pa je važno i da ih čujemo – jer obraćaju nam se, dele nešto svoje s nama, pošaljimo poruku nekome do koga nam je stalo a taj neko to možda ne zna – recimo mu to, ostavimo cigarete ako smo već čvrsto doneli odluku da ćemo to uraditi…šta god da je u pitanju, šta god da smo odlučili da uradimo – pa uradimo to! Uradimo! Pa čestitajmo sebi…jer spektakularan je to osećaj.

Verujte u sebe, u svoje odluke, želje i snove i budite sjajno u godini pred nama, svetlošću obasjani, vođeni i praćeni!

P.S. Autor ovog teksta veruje u reinkarnaciju i zadržava pravo da veruje u život posle tzv. smrti jer ako posle života postoji tzv. smrt, zašto posle tzv. smrti ne bi postojao život? Al’ i to je tema za kasnije…;)

 

,,Vreme prolazi. I zato sve što misliš da uradiš, uradi. Uradi to sada. Ne čekaj.”

[Robert de Niro]

 

 

Autor : Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *