Nisko samopouzdanje nije datost, niko se ne rađa sa niskim samopouzdanjem. Samopouzdanje predstavlja sopstvenu procenu o nama samima, ova procena nastala je tokom odrastanja mi u nju verujemo i smatramo je istinitom, ona postaje jedno od naših uverenja. Uverenje je nešto što možemo menjati to nije crta ličnosti, zato nemojte nikada govoriti sebi – ja sam nesposoban za bilo sta, ja sam gubitnik, ja ne mogu biti bolji i to se ne može promeniti, to je samo ono u šta verujete odnosno, u šta birate da verujete.

 

Kako ste stvorili uverenje o samom sebi kao lošoj osobi, gubitniku, nesposobnoj osobi?

 

Uverenje da niste adekvatni u potpunosti ili u nekim aspektima je nejvećim delom proizvod poruka koje ste dobijali u toku odrastanja – detinjstva i adolescencije od značajnih drugih. Setite se šta su vam govorili vaši roditelji, da li su vas kritikovali, da li su vam poklanjali pažnju, da li su vas voleli samo zbog vas samih ili zbog vaših uspeha ili samo onda kada ste po njihovom misljenju bili dobri.

Pohvale i kritike su sastavni deo vaspitanja, to su alati koji služe roditeljima u vaspitanju ali je veoma važno kako se oni koriste. Ono što je važno znati jeste da nikada ne treba upućivati kritiku na ličnost deteta, nipodaštavati dete u celini, na primer, „Ti si glup/-a, ti si nesposoban/-a, ti si loš/-a“ već iskljucivo njegovo ponašanje (navesti konkretno da je neko ponašanje loše i zašto). Takođe, nikada ne treba uporedjivati dete s drugima, voleti ga samo onda kada je dobro, dete mora da shvati da je uvek voljeno i kada radi nešto pogrešno. Važno je pokazati poštovanje prema detetu, prema njegovim emocijama, dati mu pravo na izbor, poštovati njegove želje jer će jedino na taj način dete odrasti u osobu koja je autentična a ne zavisna od tudjih mišljenja ili odluka.

Pored odnosa sa roditeljima važno je i kakav odnos ste imali sa vršnjacima pogotovo u periodu adolescencije. Da li su vas zadirkivali oko vašeg fizičkog izgleda ili nekih drugih karakteristika? Da li su vas odbacivali, izbegavali?

Negativne poruke o nama samima koje su nam značajne osobe iz okoline upućivale postale su za nas istine. Kada smo deca roditelji su ti od kojih zavisimo emocionalno i funkcionalno, to su osobe koje su za nas uzori, modeli i njihova kritika za nas postaje istina a priori. U adolescenciji mišljenje vršnjaka nam je jako važno i ako je ono negativno možemo ga prihvatiti kao istinu „zdravo za gotovo“.

Sada je važno shvatiti dve stvari: Ne zamerajte roditeljima ukoliko su vas kritikovali, oni su radili onako kako su najbolje umeli jer i oni su samo ljudi  sa svojim vrlinama i manama. Ne zamerajte vršnjacima ako su se ponašali loše prema vama jer su i oni bili samo deca kao i vi i nisu znali koliko to negativnih posledica može doneti.

Druga, važnija stvar, je da u ovom trenutku samo VI možete promeniti vaše uverenje da manje vredite, da ste beskorisni, nevoljeni, glupi, ružni, nesposobni, neadekvatni, jer to ne mora biti više vaša istina. To su samo zaključci koje ste izvodili kada su se drugi neadekvatno odnosili prema vama i ne moraju biti tačni. Pravo samopouzdanje ćete vratiti tako što ćete prihvatiti sebe u potpunosti sa svim vrlinama i manama i tako što ćete se usredsrediti da pronađete šta je ono što Vi, kao autentično ljudsko biće želite, pobedite svoje strahove i živite slobodno bez obzira na tuđe mišljenje i kritike.

 

 

Autor: Sanja Marjanović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *