savršenstvo

Biti Ja. Biti u Sebi. U centru ljubavi.

Koja je merna jedinica uspešnosti i dovoljnosti? Gde je granica ega i suštine i kako ih objediniti? Da li je perfekcionizam vrlina u sistemu vrednosti ili nas samo oštećuje?

Sva pobrojana pitanja, kao i još mnoga pored njih su me ovih dana navela na dublje razmatranje perfekcionizma kao pojma i naše dovoljnosti u ovom svetu. Svakako je to pojava sa kojom se često možemo susresti, bilo u našem sistemu postupanja, bilo u opažanju u okolini.

Biti dovoljan ne znači biti ispod kategorije „biti dobar“. Biti dovoljan je kategorija celovitosti koja nije posložena u polaritete dobar – loš. Biti dovoljan je sam centar. Suštinska težnja ka kojoj bilo svesno ili nesvesno idemo. No ipak, kako nam se prečesto događa da se spotaknemo o kontinuirane zahteve koje postavljamo bilo pred sebe ili ljude oko nas, očekivajući kakav ideal u ishodu.

Postoje dva lica svakog pojma, svake pojave, tako i perfekcionizma. Perfekcionizam jeste težnja ka višem, većem, boljem, savršenijem, naizgled potpunijem, ali u biti težnja ka iracionalno konstruisanom idealu koji je oformio naš Ego. Iluzorna slika koje se držimo pokušavajući da je pretočimo u sopstveni svet ne bi li zapravo imali prividnu kontrolu nad željenim.

 

 

perfekcija je stagnacija

 

Ako bismo nastojali da opišemo oba lica perfekcionizma kao pojma, svakako možemo reći da je svetlija strana medalje nastojanje da damo svoj maksimum, da damo onaj najbolji deo sebe ne bi li postigli taj nivo perfekcije. I ne bi to ni imalo drugu stranu medalje da se na ovome i zaustavimo. Da svesno stanemo i promislimo da to je to, da to je taj „perfektni“ uspon kojem smo težili, da to je dovoljno, sasvim dovoljno. Neretko nas upravo tada povuče ta druga strana perfekcionizma koja u svom sistemu nema dovoljnost kao pojam.

Kako se nivo svesti podiže možemo osvestiti tu zamku ega koju još uvrstimo u kategoriju vrline, pa se dičimo i ponosito ističemo kako mi sve činimo do perfekcije, kako nam je kuća perfektno sređena, poslovi obavljeni, prozori uglancani, kragne ispeglane… I kako je to zapravo naša najveća vrlina, odlika uspešnosti. Počeli smo perfekcionizam vezivati i za uspešnost. Ali…

Zaboravili smo na krucijalnu stavku u celoj priči. Usmereni na „uspeh“ i besomučnu trku ka višem i većem, perfektnijem, koje nas u biti retko kada i ispuni osećanjem blaženstva jer ostane onaj maleni deo koji maše da može savršenije, da može bolje, još samo da ovo bude ovako, još samo da ovo uradim i sve će biti u savršenom redu… U savršenom redu???

I možda da smo jedinke lišene emocija, slojevitosti, možda bi stvari tako i funkcionisale, ali primena ovog modela na samog čoveka vodi u jedan procep njegovog sistema, u kategoriju „nikada dovoljno dobro“. Kako da bude dovoljno i dobro, kada taj mali glas šapće da uvek može bolje.

Kada taj naizgled mali, na početku bezazleni glasić koji nas je možda i pokrenuo postaje toliko dominantan glas koji odjekuje u našim mislima, viče na nas da može bolje. Najednom velika moć tog glasa. Moć da nas potpuno uvuče u sebe i navede na ovu ilozornu igru Ega nedovoljnosti i večite težnje ka boljem.

I ne, kao rezultat nemamo to „savršeno“ koje smo sebi ucrtali kao sliku, kao rezultat dobijamo nedovoljno vremena za život. Uspavamo se za suštinsku bitnost života.

 

sami sebi dovoljni

 

Nastojeći da sve postavimo u red perfektnosti prestanemo da budemo sebi dovoljno dobri što povlači još niz stvari za sobom – veliki utrošak energije ka toj besomučnoj težnji, manjak konstruktivnog vremena za sebe, drage ljude, sve one divne trenutke koje smo možda propustili ili su nam promakli dok smo se mi fokusirali na oblikovanje savršene slike.

Malo po malo udaljavamo se od svog središta i postajemo jedinke koje se trkaju, umorni od postignuća i čitavog puta jer smo ga mi sami zapravo učinili komplikovanim ne slušajući sebe koliko je dovoljno.

Dovoljno je prava mera. Ni malo ni previše. Dovoljno je ona kategorija u kojoj vas nešto ispunjava, onaj trenutak kada dajemo sve od sebe i predajemo se celi, ali se ne trošimo. Naprotiv, imamo kruženje energije. I onaj tihi osećaj zadovoljstva Duše, a ne likovanje ega.

Znate šta je istinito? Istinito je to da postoji savršenstvo. I jedan veliki paradoks u svemu tome, a to je da se do njega ne dolazi perfekcionističkim težnjama. Ne stiže se putevima ega niti prevelikim utroškom energije uz osećaj krivice da smo mogli bolje, da je moglo ispasti bolje.

Postoji jedno najveće savršenstvo koje nam je dato, a to je život. Dobili smo rođenjem najidealniju tvorevinu koju možemo i da zamislimo.  I ona je dovoljna. Ona nam treba biti dovoljna. Mi kao život smo dovoljno dobri ovom univerzumu.

Nema potrebe da ulazimo u igre koje nam ne služe, nema potrebe da se nadmećemo sa egom ko će više izdržati u toj težnji ka idealnom. Verujte, unapred je izgubljena borba. Dovoljnost smo već dobili kao dar. To ne znači da ne treba dati uvek sve od sebe. Naprotiv, to upravo znači da je dovoljno dati najbolje od sebe, ali svesno se zaustaviti nakon tog procesa, svesno stati pred glasom koji kaže još i još da bi bilo savršeno.

Mi znamo kada je dovoljno. Mi najbolje znamo samo onda kada smo spremni da sebe i čujemo, potom poslušamo. Ali sebe iz centra, ne iz uma.

Tekst je i počeo sa – Biti Ja, Biti u Sebi, u centru ljubavi – .

Neka nam bude to glavna poruka.

 

Dovoljno je, probajte!

 

Ukoliko vam se svideo ovaj tekst pročitajte šta Ana ima da kaže o savetima.

 

 

Autor : Ana Milinković

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *