Briga je svakako nešto sa čime se upoznajemo vrlo rano. Možda ne u najranijem detinjstvu koje i važi za najbezbrižniji period, ali vrlo verovatno da se prvi susreti događaju već sa polaskom u školu. Sa prvim odgovornostima.

Ali zašto smo naučeni da odgovornosti budu protkane brigom i može li sve to funkcionisati lakše i udobnije za sve nas?

Od prvih briga da li će nas drugari u školi prihvatiti, preko brige za ocene, potom da li ćemo zadovoljiti očekivanja roditelja, pa na dalje, u adolescenciju, prva zaljubljivanja do ljubavnih briga… Nakon osvešćivanja tela, započinju brige oko izgleda, jesam li dovoljno lep/lepa, hoću li mu/joj se svideti… Briga oko upisivanja škole, fakulteta, ispita… kasnije posla, porodice, egzistencije…

Spisak bi ovako mogao ići u nedogled, a nabrajanja bi se samo uvećavala.

Raste li to briga sa godinama ili nam zapravo sa godinama postaje prirodno stanje koje nesvesno živimo, nesvesno, ali sa onim grčem u želucu i nizom propratnih zdravstvenih tegoba koje neminovno slede kada briga kao stanje traje.

Moglo bi se reći da smo generacijski naučeni na brigu, kao da smo se pretplatili na to nemilo stanje i toliko ga integrisali da čak iako se dese momenti bezbrižnosti nama se zna uključiti i savest i lično unutarnje gonjenje ili osuda od drugih – „pa ti ne brineš dovoljno“ (sa prizvukom da to nikako nije dobro što ne brinemo).

 

Kao da je postavljen donekle i znak jednakosti između brige i pokazivanja ljubavi. Brinuti za nekoga = voleti. Ako je Ljubav najveći blagoslov i bezuslovnost, ako ljubav isceljuje i rađa nas, kako onda briga koja nas kao stanje prilično oštećuje može uopšte biti dovedena u korelaciju sa pokazivanjem ljubavi. Reklo bi se još samo jedna usvojena matrica koja se prenosi s kolena na kolena, uveravajući nas da je potpuno normalno, čak i poželjno da brinemo jer nas to čini boljom osobom, jer to označava da nam je zapravo do nečega ili nekoga stalo.

I tako dok nam je naizgled do nečega ili nekoga stalo kroz brigu doživljavamo upravo odliv, odliv naše životne energije. Nije to energetska razmena niti postoji bilo kakvo kruženje energije, to je zaista jedno konstantno odlivanje naše energije, dopuštanje da energija ode u potpuno pogrešnom smeru, nešto kao nekonstruktivno energetsko investiranje. Osvrnimo se malo oko sebe i zagledajmo se u tišini u lica drugih ljudi, toliko umornih, iscrpljenih izraza, toliko istrošenih u borbi i brizi, toliko istinski zabrinutih ljudi.

Nekome se odmah može javiti misao da je to potpuno logičan sled i da svi ti zabrinuti izrazi zapravo su odraz sudbine koja je zadesila tog čoveka, da on sa razlogom brine, ali gledajući sa tog stanovišta mogli bi onda slobodno reći da svako može pronaći razlog za brigu. I eto, dolazimo do društva punog briga. Da li nam ta briga služi? Kako nam ona u bilo čemu pomaže? I zašto radije biramo da brinemo umesto da ulazimo u konstruktivne akcije?

Ono što svi možemo primetiti jeste da kada se nalazimo u stanju zabrinutosti, tada smo zapravo u nekom stanju grča, stegnutosti, čak i naši mišići i čitavo naše telo šalju signale da se ne osećaju dobro u takvom stanju, stanju brige. Osećamo umor, iscrpljenost, nije nam do smeha, jer kako da dozvolimo sebi da se smejemo ako imamo razloga za brigu. Jednim isključujemo drugo. Čitav energetski tok se zapravo promeni i ulazimo u jedno stanje disbalansa na svim nivoima, čak nam nekako i percepcija biva promenjena, opada nivo tolerancije i razumevanja i dajemo sebi pokriće za neke ishitrene, impulsivne reakcije, pokriće u vidu brige. „Ja brinem i imam toliko briga i zato imam pravo da se ljutim, da vičem na partnera, dete, kolegu, zaposlenog…“

 

 

To je kao da rušimo naš sistem iznutra. Semenom brige mi zapravo ne postižemo nikakve bolje akcije ni rezultate, naprotiv, samo smo još više blokirani i energetski oslabljeni. Ako hoćemo da uđemo u samu srž ovog stanja i vidimo kako zapravo nastaje, lako ćemo uvideti da briga nije ništa drugo no zamišljanje različitih scenarija u budućnosti koji nas plaše i stvaraju nam neprijatan osećaj.

Dakle, ovim sagledavanjem je sada prilično jasno da na taj način često mi sami sebe plašimo i uvodimo u to stanje brige razmšljajući o stvarima koje nisu u sada, koje se još ne događaju, a često se tako i ne dogode.

Nije li pomalo iracionalno i lucidno uvoditi sebe u neprijatno stanje zbog nečega što obitava samo u našim mislima, u našoj izmišljenoj budućnosti?

Ovde opažamo dvostruki energetski odliv. Najpre smo iskočili iz sadašnjeg trenutka i svakako nismo povezani sa sobom niti centrirarni, a svemu tome još pridodajemo i neprijatnost u vidu zabrinutosti za nešto ili nekoga.

Zamislite sada na trenutak da nemate ni jednu brigu. Da u vašem životu ne postoji ni jedan „razlog“ da brinete. Kako se osećate u tom momentu, kakve misli imate, o čemu razmišljate i kako bi vaš život tada izgledao? Da li biste da nema brige činili neke potpuno drugačije akcije, da li biste dozvolili vašem srcu da vas vodi putem istinske sreće, putem mira i radosti? Ostanite par trenutaka u tom doživljaju. Dozvolite sebi da osetite stanje bezbrižnosti, stanje koje nam je prirodno dato i koje nam prirodno pripada tokom čitavog života, a mi ga sopstvenom odlukom odbacujemo misleći da jedino ako brinemo nešto ćemo postići.

 

 

Istina je da nas briga samo udaljava od naših ciljeva, istina je da se na brigu vrlo lako lepi strah i sumnja jer to su sve povezana stanja, istina je da će nam to samo potrošiti energiju koju smo mogli da investiramo daleko pametnije i konstruktivnije, istina je da brigom apsolutno ništa ne postižemo od željenog.

Možete brigu posmatrati i kao neki vid unutarnjeg zemljotresa, potresa.

Kakvo bi to tlo bilo da je stalno pod potresom, kakva bi to zemlja bila i da li bi mogla išta od svoje lepote i plodova da da? Zasigurno ne. Čak i ono što bi krenulo da niče, ubrzom bi novim potresom bilo uništeno.

 

Razlog za brigu uvek možemo pronaći, ali i razlog za bezbrižnost, razlog za radost i smeh. A ako već možemo da biramo i već smo mnogo puta probali ovo oštećujuće stanje brige, zašto ne integrisati ličnu energiju u stanje mira i bezbrižnosti i tako delati sa potpuno nove tačke, novog pristupa.

 

Ne dozvolimo da naše ideje budu uzdrmane brigom, ne dopustimo da nas stare matrice „briga = pokazivanje ljubavi, znak da nam je stalo“ vode kroz život.

Hajde da se učimo potpuno novom pogledu, uspešnosti i bezbrižnosti i u odraslom periodu. Hajde da naučimo i starije i mlađe. Da pokažemo koliko je lagano i neuporedivo lepše i laganije ići kroz život sa osmehom, puni energije, sa unutarnjim mirom i balansom, potpuno neopterećeni suvišnošću kao što je briga.

Oslobodimo sebe tog pasiviziranog blokirajućeg stanja koji se samo hrani našom energijom i uzima nam i na njegovo mesto udahnimo stanje dubokog poverenja u sebe, u život. Jer onda kada verujemo i izgradimo taj odnos dubokog poverenja u sopstvene resurse i u Život, tu se svaka briga povlači i predaje.

Znamo kako i znamo da možemo.

 

 

Autor : Ana Milinković

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *