ljubaznost

Kažu, u svetu u kom možeš da budeš bilo šta, budi ljubazan.

I šta mi uglavnom radimo povodom toga? Pa čekamo da neko drugi bude ljubazan.

Ima mnogo primera neljubaznosti kojih se sećam – namerno polazim od neljubaznosti, ali evo dok pišem ovo prvi primer koji mi je pao na pamet je, gle čuda, šalterska radnica u katastru. Pre par godina je to bilo, ali se živo sećam te tužne scene, a evo zašto je bila tužna

Gde god da idem, kakvom god administracijom da se bavim, kakve god papire da moram da dostavim i koliko god puta da bude „fali vam još ovo“, koga god da moram da zovem i sa kim god moram da stupim u neki kontakt, s prodavačicama u drogeriji ili u supermarketu, s radnikom u toplani ili s montažerom američkih plakara, sa seljacima na pijaci ili sa taksistima u taksiju, s poznatima i nepoznatima na ulici ili s konobarima u kafiću, s lokalnim prodavcima cveća ili alasima [„kojih danas više nema“, kako to kaže jedna pesma], s dekanima fakulteta ili policijskim načelnicima, sa zaposlenima u sudovima ili u auto-školi, s frizerima ili s maserkama, ovde ili tamo, uvek ali uvek polazim od osnovne stvari – od ljubaznosti. Tako nastupim. Ljubazno. Nasmejano. Kulturno. E pa tako je bilo i tog dana kad sam pošla i došla u katastar…

 

ljubaznost

 

U redu ispred mene bakica jedna. Došla je s drugog kraja grada u Ulicu 27. Marta, u katastar koji je tada pokrivao Zvezdaru, Voždovac i još neke opštine. U rukama drži neke uplatnice i papire, sitna i tiha, nije prvi put tu. Stojim iza nje i posmatram šta se dešava. A dešava se ovo: bakica lepo, najlepše, najljubaznije i najkulturnije zamoli šaltersku radnicu da joj, ako može, zapiše šta tačno još treba da dostavi jer joj nije zgodno da svaki dan dolazi. Ova je nije ni saslušala, nije je ni pogledala, ali se zato izvikala na nju baš kao da joj za takav odnos prema klijentima neko dodatno plaća pa se trudi da se dokaže kao radnica meseca i godine.

Neverovatno. Ja stojim iza, posmatram scenu i razmišljam o toj mladoj ženi kovrdžave kose koja svakog bogovetnog dana bira da sebi upropasti dan tako što će na nekoga da se izviče. Jer to jeste izbor. Svakako da može da izabere i da svoje klijente dočekuje uz osmeh i ,,dobar dan”, ali zašto bi izabrala to, ne nikako! Možda bi tada neko mogao da pomisli da ona voli svoj posao…a posao se, je l’ te, nikad ne voli. Posao se radi. Nema tu mesta za ljubav…nije ona na svom radnom mestu da se osmehuje ljudima i da ih voli. Eto zašto je to bila tužna scena.

Gledam, dakle, scenu i učim od šalterske radnice kovrdžave kose kako nikad ne treba. Jer takvi stvarno nikad ne treba da budemo. Pre svih i svega, zbog sebe ne treba da budemo takvi…sebi nanosimo štetu takvim izborima koji se, vremenom ako i kad se neguju, pretvore u stil života. A ako neljubaznost i nekultura postanu naš stil života, pa šta mi to onda, zapravo, živimo? I kako živimo s tim?

Kad je došao red na mene, obratih se tužnoj osobi kovrdžave kose uz osmeh, završih šta sam imala, nju ostavih da vene u svom besu i besvesti i izađoh iz katastra s divnim osećajem: sposobna sam da dam ljudima ono što im treba, ono što nam svima treba…ljubaznu i lepu reč, osmeh, ljudskost, vedrinu i zrak dobre energije. A to je, bez imalo preterivanja, veličanstven osećaj. Važno je za sve nas da znamo da ono što dajemo drugima, dajemo sami sebi.

 

ponašanje ljudi

 

 Navedeni primer je samo jedan od milion, nažalost. Na svakodnevnom nivou se susrećemo s ljudima koji i nisu baš srećni što nas vide ili čuju, raspoloženi su da se s nekim posvađaju, da i sebi i drugima upropaste dan, ali dobra stvar je da uvek možemo da se setimo da smo mi izbori koje pravimo. Ako to znamo i imamo u vidu, onda ćemo prestati da očekujemo da se drugi proljubazne i prokultivišu jer može da se desi da ćemo da se načekamo, a može da se desi i da uopšte ne dočekamo. Umesto toga, pođimo od sebe i uradimo ono što je do nas. Budimo ljubazni. Budimo kulturni. Budimo promena!

 Jedan od meni najdražih primera kako ljubaznost i ljudskost pune dobrom energijom, jeste jedna divna osoba koja radi u jednom supermarketu. Kad me vidi da ulazim i krećem ka voću i povrću, oduševi se od sreće, poleti ka meni, široko i srcem se nasmeje, oči joj sijaju kad vidi da se i ja široko i srcem nasmejem njoj. Ta divna osoba je gluvonema, ali se nas dve savršeno razumemo…bez gotovo ijedne jedine reči. Osmeh i duša nas povežu. Jer osmeh i duša su univerzalni jezici koje svi razumemo, bez obzira gde smo, ko smo, šta smo i kakav problem imamo. To je ta neka suština svih nas, jer svi smo, pre svega ostalog, ljudi. I zato je važno da se tako i ponašamo.

Nije nam prijatno kad su drugi grubi i neljubazni prema nama, nikom nije prijatno. Pa šta nas onda navodi da i mi budemo grubi i neljubazni prema nekom drugom? Šta, kad znamo kakav je to osećaj. S druge strane, šta nas tačno sprečava da budemo ljubazni, da budemo drugačiji…jer stiče se utisak da je ljubaznost drugačija, nešto što se danas ni ne podrazumeva ni ne očekuje, pa dolazimo u situaciju da se zahvaljujemo onima koji takvi, ljubazni i kulturni, jesu. Zahvaljujemo se za ono što bi trebalo da se podrazumeva.

 

volite druge

 

Zapitajmo se, bar s vremena na vreme, kakav to trag iza sebe želimo da ostavimo? Kada se osećamo bolje – kad smo svađalački raspoloženi ili kad krenemo od lepe reči? Imajmo u vidu da lepa reč vodi mnogo dalje od mesta na koje bi bahatost ikada mogla da nas odvede. Sjajno je što ovo uvek možemo da isprobamo! Prvom prilikom kad budemo u nekoj prodavnici možemo da proverimo kako se ponašamo prema kasirkama, kakav je naš stav prema njima i kakav je njihov odgovor na to? Odgovor ne mora da bude u formi reči, nekada je gestikulacija mnogo bolji pokazatelj.

Važno je da znamo i da svaka komunikacija kreće od nas. Tuđa reakcija, tuđi način ponašanja, tuđe reči, tuđe neponašanje, tuđa nekultura, tuđa neljubaznost, bilo šta tuđe je – tuđe. I nema veze s nama. Naše je ono što mi nosimo u sebi, naši su izbori kako ćemo i kako nam je lepše i korisnije. Svakom svoje.

 Zato ljubazno nastupite kad god možete, čak i onda kada očekujete namračenu šalterušu s druge strane poštanskog ili katastarskog šaltera, šta vas briga kako će ona. Vi budite drugačiji i pokrenite ljubaznost, pokrenite kulturu, pokrenite dobre međuljudske odnose, pokrenite lepotu, pokrenite sve ono što želite da vidite u ljudima. Pa će čuda da se dese…

 

 „Ljubaznost je jezik koji gluvi mogu da čuju, a slepi da vide.” – Mark Twain

 

 

Autor : Anita Šipić

 

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *