silueta devoke pri zalasku Sunca

„Blago onom ko suza ima, u tog srce umrlo nije“. Čarobni stih Alekse Šantića, večnopodržavajući. I doista pored čarolije, ovde ima i smisla i istine pretočene u poetski izraz.

Prva asocijacija na suze kod najvećeg broja ljudi jeste emocija tuge – patnja, bol, teskoba.

Znatno ređe nam asocijacija na suze biva sreća, lepi događaji koji nose suze radosnice sa sobom. Nekako su suze još od davnina bile jedan od najčešćih pokazatelja tuge pa otuda sledi i pojam oplakivanja, pojava suza u momentima kada nas nešto boli, kada izgubimo, pa čak i kada smo ljuti. Da, ljudi mogu plakati i od besa.

Vremenom, pomalo nepravedno je ta pojava iskazivanja emocija kroz suze stavljena u konotaciju potpuno nepoželjnog i neprijatnog, čak u tolikoj meri da se priličan broj ljudi zna plašiti suza, stideti i potiskivati.  Potiskivati toliko duboko unutar sebe u delove u koje retko zalaze.

 

 

Potisnute suze nisu ništa drugo no skrivene i neprihvaćene emocije kojih se želimo rešiti po svaku cenu, a ne znamo kako, možda ne znamo ni kako da ih pretočimo u suze i da dopustimo da isteku iz nas, a možda nam se pak čini jednostavnije i lakše da to samo gurnemo u neku fioku našeg Bića i o tome ne mislimo, verujući da će se tako same emocije već nekako „rešiti“.

Svaki proživljeni sadržaj, svaki naš doživljaj spoljnog sveta u nama samima biva zabeležen. Svaka reč koju smo čuli ili sami izgovorili, svaka misao, kontakt, komunikacija, akcija, svaki susret sa drugim ljudima tokom dana, sve što se dogodilo i o čemu razmišljamo da će se dogoditi – sve to produkuje mnoštvo emocija, mnoštvo emocionalnog sadržaja bilo prijatnog ili manje prijatnog.

Nešto od svega toga odlazi u izgradnju naše percepcije, čitavog našeg sistema funkcionisanja, a pojedini sadržaji koji su nam bili neprijatni, mučni, nezadovoljavajući ili pak frustrirajući se ukoliko ih nismo adekvatno kanalisali vrlo brzo pakuju u takozvane emocionalne blokove – blokade.  Čitavo naše energetsko polje biva izmenjeno. Svaka potisnuta i nekanalisana emocija, svako ugušeno osećanje koje je možda baš imalo tendenciju da bude kanalisano kroz suze, a mi to iz određenih razloga nismo dopustili, postaje vrlo oštećujuća po nas, naš energetski sistem.

Tako dolazi do disbalansa u energetskim centrima i preko te najpre energetske nelagode dolazi vremenom do razvoja disbalansa i u našem fizičkom telu. Postajemo savršeno tlo za razvoj različitih oboljenja usled narušene ravnoteže u našem emocionalnom sistemu. Od jedne potisnute emocije, na koju se lako zalepi druga, treća i vrlo brzo nam to preraste u naviku… do najčešće manifestacije u vidu autoimunih oboljenja.

 

 

Česta pojava je tako upravo i autoimuno oboljenje štitaste žlezde koje samim tim što spada u grupu autoimunih oboljenja i te kako ukazuje da uzrok nije sama žlezda niti organski (fizički) aspekt.

Svako autoimuno oboljenje nosi u sebi veliku količinu nekanalisane energije, odbacivanje nekog dela sebe, bilo da su to neke naše emocije sa kojima ne znamo da se izborimo i izađemo na kraj pa smo ih potisnuli, duboko ugurali u određeni organ, bilo da su to neke stvari iz naše realnosti (situacije, odnosi) koje takođe ne možemo da prihvatimo, a vrlo verovatno ni da ih ispričamo na pravi način i potražimo rešenje.  I možda tek kada nam se dogodi manifestacija na nivou našeg fizičkog tela mi zaista postanemo svesni da u našem emocionalnom sistemu nešto ne funkcioniše kako treba.

Osvešćivanje da nešto nije kako treba i da to ne datira od danas ili juče, već da je bio potreban duži vremenski period potiskivanja i gušenja emocija kako bi se razvila fizička manifestacija, svakako jeste prvi korak u našem procesu isceljenja. Svesnost nas vodi u znanje, a znanje je osnov svega. Znanjem opada nivo straha u nama i sve nam nekako biva jasnije i jednostavnije.

Drugi korak u uspostavljanju ponovnog energetskog balansa i zdravlja našeg čitavog organizma bi svakako bilo prihvatanje svih sadržaja koji se javljaju u nama, bez osuđivanja sebe i osećanja krivice koje se često javlja kada shvatimo da smo mi sami proizveli to potiskivanje svojih emocija i suza koje nas je dovelo tu gde jesmo, a gde nam se ni malo ne dopada.

Prihvatanjem najpre trenutnog osećanja da se možda ne osećamo sada onako kako bismo želeli, prihvatanjem da u nama postoje emocionalne blokade koje smo osvestili, prihvatanjem da smo mi odgovorni za sve što nam se događa i kako se osećamo, prhvatanjem svih tih neisplakanih, potisnutih suza i saznanjem da je svako stanje promenljivo, zaista možemo potpuno transformisati, kanalisati i na kraju adekvatno usmeriti svoju energiju.

 

 

Kako to postići?

Da bi se desio proces osvešćivanja blokada najpre mora postojati komunikacija sa sobom, spremnost da radimo na sebi, da čujemo sebe i dozvolimo sami sebi da se izrazimo i ispoljimo.

Spremnost da sebi priznamo kako se doista osećamo, šta je to što smo pogurali u skrivene fioke uma, šta smo to „progutali“ , zašto smo to učinili i gde nas je dovelo sve to. To najbolje postižemo u tišini. U tišini sa sobom. Otuda i toliko priče o delotvornosti same meditacije koja nam daruje tu neophodnu tišinu za razgovor sa sobom.

Samo onda kada smo svesni šta smo to potisnuli i šta čini naše emocionalne blokove, kao i gde su se sakrile naše suze koje smo zaledili mi smo spremni da načinimo promenu. Promenu koja vodi u isceljenje našeg Bića i poboljšanja kvaliteta života. Neretko nam se događa plakanje tokom same meditacije. I možemo se pitati zašto je to tako? U toj tišini koju dozvolimo sebi mi spuštamo gard našeg Ega, našeg Uma, mi topimo naše blokove i zidove i događa se proces otpuštanja. Osvešćivanje, prihvatanje, otpuštanje. Ne može se ići obrnutim redosledom.

Otpuštanjem koje je obično praćeno suzama dolazi do otklanjanja emocionalnih blokada koje smo možda godinama stvarali. Vrlo lako možemo uvideti koliko su zapravo suze lekovite i delotvorne. Koliko mogu biti rasterećujuće i oslobađajuće. Koliko nam mogu dobrog doneti.

 

 

Suze ne lede emocije, suze ih tope, suze ne stvaraju bol, suze ga razgrađuju, suze ne uvećavaju tugu, suze je otpuštaju i dozvoljavaju da se ona ispolji. One su zapravo naš prijatelj i saveznik u izazivnim momentima jer štite kako naš energetski sistem, tako i čitavo naše fizičko telo dozvoljavajući da svaka emocija koja nam se čini intenzivnom i neizdrživom zapravo na jednostavan način može biti otpuštena.

 

Stoga je vrlo važno ne gušiti ih, ne potiskivati doživljene emocije, ne odbacivati ih misleći da ćemo ih odbacivanjem otkloniti i otcepiti od sebe. Emocije je potrebno kanalisati. Pokušajem nasilnog odstranjivanja samim potiskivanjem mi oštećujemo sebe, pakujemo gustu sabijenu energiju koja nije profinjena u različite delove sebe i pitanje je trenutka kada će poput vulkana sve izleteti iz nas. A može biti drugačije. Treba biti drugačije.

Ako procenimo da ne možemo sami „izaći“ na kraj sa svim emocijama koje proživljavamo, sa situacijama koje nam se događaju ili odnosima, uvek možemo pored primene različitih tehnika (joga, meditacija, plesa, pisanje dnevnika, kreativnog rada…) potražiti podršku od ljudi koji su stručni i obučeni za pružanje adekvatne emocionalne potpore i podsticaja. Uvek možemo dati sebi dozvolu da pustimo suzu svaki put kada osetimo da se javila. Javila se sa razlogom i ima svoju svrhu zato je pustimo da nas oslobodi.

Odvažimo se na suze.

Odvažimo se na otapanje potisnutih sadržaja ispoljavanjem svojih emocija.

Dopustimo sebi prirodni proces samoisceljenja koji nam je dat.

Isplačimo sve stare blokade i uvek se setimo divne Šantićeve istine:

Blago onom ko suza ima, u tog srce umrlo nije“.

 

 

Autor : Ana Milinković

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *