ljudi vezbaju jogu na otvorenom

Dok se vode polemike oko toga da li joga jeste ili nije sport, ja sam se prvi put našla na kraju takmičarske sezone. Da li je joga sport? O kakvom je takmičenju reč? Ne, ja nisam takmičarski tip. Mene je privukla joga zato što dopušta pojedincu da ispita sebe, svoje mogućnosti. Dok vežbate jogu idete do granica koje vam postavi telo, um, strah, želja, snaga, koncentracija. Kada se nađete na nekoj od tih granica, najbolje je da ih prihvatite, posmatrate i ispitujete.

Napredak se ostvaruje baš tu, kada se malo pređe granica, a granicu prelazite sa što manje otpora, bezbedno. U suprotnom, možete se povrediti. Ostanete li u okvirima, ostajete u zoni bezbednosti, a svako od nas po prirodi voli da je ta zona prostrana. Igrom slučaja, ko u to još veruje, nađoh se u sportu. Sport i takmičenje su tako usko povezani, prosto neraskidivo. Umesto vežbača, postadoh takmičar u orijentiringu i u planinarskoj orijentaciji.

 

 

Do sada sam primetila da se joga i orijentiring veoma lepo dopunjuju. Pred svaku trku takmičari se pripremaju, zagrevaju svoje telo. Kratko, brzo i efikasno, prolazi se kroz celo telo. Posle trke sledi istezanje, odmor. Kao što sam pomenula, nisam takmičarski tip, tako da na stazi ostajem što duže, iako to nije ideja same trke. Da biste se šetali po nekoliko kilometara, čak i desetak, ako ne i više, potrebna vam je kondicija i fizička i mentalna. Fizička kondicija je neophodna zbog prirode samog terena.

Obično se hoda naizmenično uzbrdo, nizrdo, kroz uvale, oko vrtače, preko kamenja, između drveća, kroz nisko rastinje, preko livade, preko potoka, putevima, izmišljenim stazama… U svemu tome, čovek može i da zaluta. Tada dolazi do izražaja mentalna kondicija. Treba doneti odluku da li nastaviti dalje ili se možda vratiti na prethodno mesto. Nekada usput sretnem ostale takmičare koji su voljni da mi pomognu. Nekada nema nikoga u blizini. Možda sama pomisao da se nalazim na nepoznatom terenu i na nepoznatom mestu deluje zastrašujuće, ali u stvarnosti nije tako.

 

 

Ovog proleća sam prvi put samostalno izašla na teren, moje prvo takmičenje u orijentiringu. Bez prethodnog iskustva, nađoh se sama među drvećem sa mapom i kompasom u rukama. Imala sam utisak da sam se izgubila. Mesta za paniku nije bilo, jer od toga koristi nemam. Bio je to veoma lep trenutak da upoznam sebe i svoje reakcije. Pre svega stala sam i pogledala oko sebe. Zatim sam posmatrala svoje disanje i misli. Uz pomoć karte i kompasa orijentisala sam se. Odlučila sam kojim putem treba da idem. To je postala meditacija, meditacija u pokretu. Sve vam se to dešava i u stvarnom životu, samo što tada možda nemate vremena da zastanete i da se divite lepoti prirode, proplanku na koji ste naišli, prelamanju sunčevih zraka kroz granje.

Upravo se nalazim na kraju takmičarske sezone u orijentiringu. Ta takmičenja za mene postaju meditacija u pokretu. Pratim disanje, sebe, okolinu, kompas, mapu, misli… Posmatram teren, upoređujem sa prikazima na karti, tražim put do kontrolne tačke. Učim.

To je delić iskustva koje stičem u orijentiringu, a obogaćeno je onim što usvajamo kroz praksu joge. Ukrstili su se joga i sport, međutim, za mene je joga i više od sporta. Sve što vežbanjem joge stičemo i razvijamo: kondiciju, snagu, izdržljivost, stabilnost, pažnju, možemo koristiti i u svakodnevnom životu.

 

 

Autor : Ivana Stanojević

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *