„Jano, jesi li dobro?“

„Jesam mama.“

„Možeš li da izbrojiš svoje prstiće na rukama?“

„Mogu… jedan, dva, četiri, pet…“

„Jesi li sigurna? Fali li tu nešto? Možeš li ponovo?“

„Jedan, dva, četiri, pet…“

 

 

O Bože ovo stvarno radi! Mislim, znala sam da radi, zato sam i krenula u celu priču, ali da zaboravi broj tri. Da ga zaboravi kao da ne postoji… Naravno dok joj ne dam kontra sugestiju. Ovo iskustvo sa mojom kćerkom sa početka moje prakse kao hipnoterapeuta mi je bilo velika potvrda i dokaz da sam na pravom putu i da sve ono u šta sam poverovala, poželela da istražim i budem njegov deo zaista jeste velika stvar, zaista jeste prava stvar. Zaljubiš se u hipnozu i gotov – više ne pušta.

Legneš, staviš povez na oči (isključivo u svrhu smirivanja očnih mišića i lakšeg opuštanja), udahneš duboko, izdahneš i počneš da opuštaš deo po deo tela. Noge, ruke, ramena, glava, prestaju da budu tvoji, svestan si ih samo kao delova tela koji ti služe a duša se otvara i lebdiš negde u stanju opuštenosti gde je podsvest domaćin a svest posmatrač u gostima. Slušaš i slažeš se sa svim sugestijama, nema analize i kontriranja. Prihvataš pozitivu, jer smo od nje u stvari i satkani. Sve negativno što gajimo, nametnuto je, usvojeno, stečeno, samo se vraćamo izvoru koji je čista ljubav. Najčešće se dešava da prolaziš kroz sve nivoe svesti, pliće, dublje, pa se vratiš, ne čuješ me sve vreme, ne ispratiš svaku reč ali ti je lepo, uživaš u svakom trenutku. Čuješ – „Probudi se!“ u jednom momentu i bude ti žao, ne ustaje ti se, osećaj opuštenosti najpribližniji je onom posle masaže.

Hoću da ti kažem da je sve mnogo jednostavnije nego što izgleda, mnogo prosta stvar: opustiš telo, opustiš um, dozvoliš sugestijama da uđu u podsvest i malo po malo promeniš uverenje koje ti škodi.

 

 

Odmah da pojasnim, ja se bavim hipnoterapijom, sve do sada navedeno je vezano za tu oblast. Takođe postoji i regresoterapija. Ona podrazumeva rešavanje problema vraćanjem klijenta na tačku u životu u kojoj je nastala trauma koja se provlači kroz ceo život komplikujući ga. To može biti slučaj vraćanja na neki raniji period života (ovog sadašnjeg), vraćanje u neki od prošlih života ili odlazak u međuprostor između dva života. Sve ja ovo podržavam, štaviše, divim se celoj proceduri, ali ne volim.

Sem vraćanja u prošlost radi nalaska izgubljenih ključeva, zezanja sa drugarima, u kućnoj varijanti, ko je bio veća faca u prošlom životu… Ne želim dalje da kopam u tom pravcu. Kod nas postoje ljudi koji se time bave i koji su završili ozbiljne škole i obuke po celom svetu da bi znali da rešavaju takve situacije i da se nose sa njima. Nije da se ja regresijom ne bavim zato što mislim da je to nešto pogrešno, naprotiv, mislim da je sjajna i verovatno mnogo učinkovitija od hipnoterapije, u smislu brzine rešavanja problema, ja prosto to ne želim.

Ne želim da te vraćam u traumu i da te provodim kroz isti bol, ne želim da sedim pored tebe i skupljam svu snagu da ti pomognem, a srce mi se cepa i verovatno plačem više od tebe. Mislim da svaki problem možemo da rešimo iz ove tačke u kojoj smo sada, iz sadašnjeg trenutka. Sigurno da podsvesti treba da više puta čuje : „Ti si savršen takav kakav jesi, ti si srećan i sva ta hrana ti nije potrebna, golubovi kod tebe sada bude samo nežna osećanja…“ Ako se već 10 godina boriš sa manjkom samopouzdanja, prekomernom težinom ili strahom od golubova. Opet biram tu varijantu, da sedimo koliko treba i podsvet ubedimo da „prevagne“ na pozitivu. Ovim se bavim iz čistog zadovoljstva i baviću se samo dok predstavlja zadovoljstvo.

Posle svake seanse osećaš se sjajno, neka radost te obuzme, neka vedrina i optimizam. Tvoja radost se totalno preliva i na mene. Posle svake seanse ja se osećam kao da sam bila na mestu klijenta, kao da mi je neko ubrizgao injekciju pozitivne energije. Preporođena, umivena, blagoslovena.

 

 

Autor : Mila Gavrilović

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *