Sutra će biti bolje. Samo da izdržim još ovaj petak na poslu, a onda sledi vikend kada ću živeti. Samo da položim ispit i sve će biti u redu. Još samo deca da pođu u školu, pa ću imati više vremena za kafu sa prijateljima. Samo da izdržim 11 meseci pa ću otići na zasluženi godišnji odmor. Tada ću biti srećan. Tada ću se posvetiti porodici i sebi.

Tada, tamo, nekada!

Kada smo to iskočili iz voza na pogrešnoj stanici neke nadolazeće budućnosti? Kada smo prešli u oblast fikcije i izmišljene nepostojeće budućnosti, jer nam je prihvatljivija od onoga što se sada događa? I zašto je naše sada postalo toliko mučno da slepo biramo bilo koju drugu stanicu, samo da ne proživimo dušom i telom trenutna dešavanja?

 

Jesmo li svesno doneli odluku da se odričemo svih oblika sadašnjosti, jer će nam sreća tek doći ili smo samo nastavili da koračamo utabanom stazom nesvesnog bega u neku izmišljenu zonu komfora, zonu idealističkog života? Tamo negde gotovo uvek imamo zdravlje, idealan posao, ljubav svog života, novca u izobilju, pregršt pravih prijatelja. Tamo negde imamo nasmejano lice, oči pune sjaja.

Dok smo ovde i sada zarobljeni na poslovima koje bismo najradije prespavali, u vezama za koje ne znamo ni zašto smo ih započeli, u toksičnim odnosima koji nam ničemu ne služe, umornom telu koje kupamo kafom, energetskim pićima i šećerom ne bismo li izdržali dan. Izdržati dan?! Koliko ova misao poziva na buđenje. Na hitno ustajanje i razmatranje čitave situacije koja je kompleksna.

Kada smo se opredelili za izdržavanje dana i trošenje vremena, umesto disanja ispunjenog života? I zašto je ta idilična slika negde tamo, samo na korak od nas, a opet korak koji ne možemo ili ne umemo da napravimo? Poput senke nam izmiče u nedogled.

 

živeti u sadašnjosti

 

 

Kako prekinuti tu najezdu neživljenja u sadašnjem trenutku i iskočiti iz voza na pravoj stanici?

Odgovore često tražimo u vanjskom svetu, u psihološkim tumačenjima, čekajući da nam neko servira gotovo instant rešenje i tačan recept na koji način promeniti tok života i fokusirati se na ovo sada, tu, odmah, u nama.

O očekivanjima će biti reči u nekoj od narednih tema, ali s obzirom na to da odgovore koje toliko priželjkujemo ne dobijamo na traženim mestima, možda je vreme da se zapitamo postoji li drugi način sagledavanja i percepcije.

To je kao nalik na fotografa koji se popeo na najviši vrh planine ne bi li napravio tu očaravajuću fotografiju, a onda se postavio na identično mesto kao i njegove kolege prethodnici, pri čemu dobija potpuno istu, prosečnu, pomalo frustrirajuću fotografiju koja definitivno nije u skladu sa njegovim očekivanjima. A možda je bio dovoljan samo korak levo ili desno, promena perspektive i ugla iz kojeg gleda tu predivnu čaroliju prirode, pa da je istinski ovekoveči i na svojim fotografijama.

 

Odgovor na pitanje kako živeti u sadašnjem trenutku možda nije sazdan od jedne rečenice, niti je jednostavan, ali svakako je put pronalaženja samog odgovora u svakom od nas ponaosob. Živeti u sada često nije bolno koliko nam se u prvi mah čini, življenje u sada postaje bolno onog momenta kada misleno odlutamo u budućnost i iskočimo iz sada, jer se slike nepostojećeg sutra i onoga nedopadljivog sada ne poklapaju. Taj nesklad stvara grč u želucu i želju za begom. Begom u san, duvan, alkohol, narkotike, hranu, trenuntna zadovoljstva, a sve u cilju ne bi li se umrtvila naša čula u sada i ne bismo li „lakše” istrpeli sada.

 

sadašnji trenutak

 

Probajte sada da zamislite na trenutak kako bi bilo da u našoj svesti ne postoje prošlost i budućnost kao kategorije. Da svakoga jutra ustajemo potpuno resetovani i apsolutno očišćeni od juče i sutra. Jedino što imamo je ovaj dan. Kako biste se tada osećali? Kako bismo onda gledali na naš sadašnji trenutak i kako bismo ga proživljavali? Ne postoji juče, ne postoji sutra. Sve što imamo je sada.

U prvi mah vam ovo može delovati čak i nemoguće zamisliti, ali ukoliko nastavite da obitavate u ovoj ideji neko vreme, videćete kako se polako razgrađuje sva veziva čežnja za slikama koje ni ne postoje, a potom opada osećaj vezanosti i bola, jer možda ovog trenutka niste na vašem idelanom mestu. Naše idealno mesto jesmo mi sami.

Svakako je našem telu ugodnije ukoliko naša čula doživljavaju prijatnost kroz udobnost i komfor, ali često zbog trenutne telesne prijatnosti ili neprijatnosti zanemarimo sve one svetove koji se događaju u nama samima. Eto momenta isklizavanja iz sadašnjeg trenutka. Eto bola, nekome i patnje, zbog prošlosti ili, pak, brige zbog onoga što sledi. Eto anksioznosti koja kuca na vratima, jer smo isuviše zabrinuti šta nam sve donosi sutra, a poučeni iskustvom koje smo stekli u prošlosti dajemo sebi logično opravdanje za našu brigu.

 

U svemu tome „sada” i „trenutak” postaju razjedinjeni, rastočeni i polako, ali sigurno, blede i nestaju. Blede sve mogućnosti koje možda ni ne vidimo noseći povez na kome piše juče ili sutra. Bledi izlazak Sunca, mesečina, zagrljaj majke, oca, partnera, deteta. Bledi svako ,,volim te” koje planirate reći sutra, prekosutra, jer sada mislite da nemate vremena.

Nije li to donošenje odluke da sve naše istinske bitnosti ostavimo po strani, zarobimo i zakopamo u toj besomučnoj borbi za bolje sutra, misleći da ćemo imati dovoljno vremena? A zašto bismo sutra imali dovoljno vremena za sve naše bitnosti, ako ga nemamo danas? Nije li lucidno očekivati da će se rezultat promeniti, a primenjujemo isto delanje koje nam do sada daje nezadovoljavajuće rezultate?

 

živi život

 

Pokušajte bar jedno jutro ustati sa mišlju o danas, o svakom minutu u danas, o svakom sadašnjem trenutku, proživite ga, osetite ga, pustite da vas obuzme, da ga udahnete, a da na svoja leđa ne postavljate kamenje sutrašnjice, bilo da za nju brinete ili, pak, verujete da donosi boljitak. I jedno i drugo ne postoji. I jedno i drugo vam zarobljava sadašnji trenutak.

Svakako, to ne znači da se treba lišiti postavljanja konstruktivnih ciljeva koje želimo postići, a za koje je potrebno vreme, to nadolazeće vreme. Ali isto tako svaki svoj cilj možemo razdeliti na mini ciljeve koje obavljamo u sada.

I tako jedno sada + drugo sada + treće sada + koliko god je potrebnih sada, zaista nas dovode do onog sada koje toliko želimo da živimo.

Na taj način, fokusom na sadašnji trenutak, budnošću i proživljavanjem stvaramo put (i živimo) istinskog i punog života u kojem ćemo jednog jutra shvatiti da je ovo sada najidealnije mesto koje smo toliko želeli, o kojem smo sanjali i maštali.

 

 

Autor : Ana Milinković

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *