Sveže povrće

Jesmo li postali toliko lenji, jesmo li se prepustili toj nemilosrdnoj brzini života, da li jednostavno nismo od rođenja učeni o bitnosti zdravog tela i zdravog duha ili se naprosto bojimo od osvešćivanja sopstvenog jelovnika?

Reklo bi se da ima svega pomalo. Nadovezala bih još jedan bitan faktor u celokupnoj tematici, a to je doživljaj hrane kao preterani izvor zadovoljstva.

Hrana u većoj ili manjoj meri predstavlja ljudima neki vid sredstva za nadomešćivanje različitih vidova praznine u emocionalnom smislu, ponekad nam se hrana, tačnije njeno konzumiranje, nađe kao uteha ili pak jedini prijatelj koji nas ispuni iznutra.

Naročito se takvi vidovi ponašanja dovode u vezu sa slatkišima i lučenjem serotonina – hormona sreće. Svi smo zasigurno tokom života u pojedinim momentima  pojeli nešto više čokolade kako bismo se osetili srećnije, radosnije ili pak potisnuli suze. I ne bi ta „kocka“ više čokolade, niti povremeno parče torte, bilo problem da se ne desi razvijanje te navike, a kasnije i vezivanje za istu naviku kao model ponašanja koji ćemo uvek primenjivati kada smo tužni, nesrećni ili nam je teško, jer nam nešto ne ide onako kako smo planirali.

 

Jednog posle podneva je to čokolada, narednog dana ćemo isto to postići sa picom, pohovanim, prženim đakonijama i sličnim namirnicama koje nam u nutritivnom smislu nikako ne koriste. Obilje šećera zaista izaziva više problema nego što je bio taj početni osećaj neraspoloženja koji nas je naveo da posegnemo za takvim namirnicama. Postepeno upadamo u zamku nesvesnog i nagonskog, pa čak idemo i linijom manjeg otpora.Ako na to nadovežemo i pomenuto „nemanje vremena“ – onda mislim da je svima jasno da je naš jelovnik  nezdrav. Naš trenutni „lek“ više ne daje one efekte koje smo imali u momentu kada smo načeli čokoladu, pa je tako potrebno povećavati količine i uvoditi ih sve češće i češće.

 

Bogata trpeza slatkom hranom

 

Kako je taj prividni početni osećaj zadovoljstva samo trenutan, tako se na njega neretko kod ljudi nadovezuje i osećaj krivice.Donekle i bljesne ta svesnost u nama, da to što jedemo i nije baš najbolji izbor, ali onda ponovo tu uznemirenost ugušimo novim paketom šećera. Polako se pod tepih pakuje sve ono o čemu nismo spremni da razmišljamo  i čemu nismo spremni da posvetimo dovoljno pažnje, a tu pre svega mislim na zdravlje.

 

Tako se naše telo puni gomilom nepotrebnih namirnica, koje nas zatrpavaju i desi se čak da dođemo i do tačke kada više ni ne čujemo onaj mali glas sa početka, koji nas je upozoravao da takav model ponašanja i ishrane i nije baš najadekvatniji. Finansijski momenat ljudi smatraju za jednu od glavnih tačaka spoticanja u sprovodjenju zdrave i pravilne ishrane. ,,Znaš li koliko to košta? Lako bih ja da imam novca.” – samo su neke od izjava ljudi koji imaju predrasude da je za zdravu ishranu potrebno mnogo novca.

Olako smo usvojili ovo uverenje bez da smo ga prethodno sami razmotrili i onda uvideli da li takvo uverenje ima zaista nekog osnova. Kada bismo u vrlo praktičnom smislu to hteli da proverimo i stavili na papir dve kolone, u prvu smestili sve namirnice koje sada kupujemo za pripremu obroka, a u drugu sve te zdrave namirnice koje mislimo da ne možemo imati vrlo prostom računicom bismo uvideli da je situacija upravo obrnuta.

 

I sama sam bila sklona sličnim zabludama, dok nisam počela da uviđam kako, recimo, cena za 1kg celih zrna žitarica, poput ječma, iznosi svega 90 dinara, a to je u proseku oko 10-15 obroka (doručak), uz neki dodatak u vidu susama, suncokreta i jogurta ili kefira, možete imati fantastičan i zdrav obrok, koji će vam obezbediti dovoljno energije.

Dakle, još jednom se pokazalo koliko je važno ne shvatati stvari zdravo za gotovo, već je daleko konstruktivnije na sopstvenom primeru testirati i uveriti se u pojedine tvrdnje.

 

Žitarice

 

Do sada sam u različitim razgovorima na temu ishrane, mogla čuti dosta oprečnih i suprotstavljenih mišljena. I svi nekako srčano brane svoje teorije. Vegani, vegeterijanci, hrono sledbenici, LCHF, pripadnici takozvane domaće kuhinje i mnogi drugi. Ne znam za koju kategoriju bih se najpre odlučila da je najsrčanija i najglasnija u odbrani svojih stavova.

 

S obzirom na to da sam neko ko voli da prvo testira i proba, pa tek onda usvoji tudje mišljenje, tako sam isprobala različite načine ishrane. U svima sam nastojala da zadržim disciplinu i spoznam ih što više. Ono što sa sigurnošću mogu reći je da svaki od ponuđenih propisanih režima ishrane ima svoje prednosti i mane i pomalo vuče u neki vid krajnosti. Kako sam sa jednog prelazila na drugi način ishrane, osluškivala sam svoje telo šta mi poručuje tj. koju hranu mi telo traži za obnovu, život i regeneraciju, a koju čula, emocije.

 

Upravo tu leži veliki nesklad.

 

Često zadovoljavamo samo nagone ili popunjavamo emocije, a potpuno ugušimo glas sopstvenog tela koje nam i te kako šalje signale šta mu je potrebno. Telo, naši geni, sistem svih organa funkcionišu izuzetno inteligentno i kada bi samo na trenutak zastali, udahnuli i oslušnuli šta nam je uistinu potrebno, odluka o izboru jelovnika bi bila potpuno drugačija.

Prolazeći kroz različite faze, shvatila sam da je potpuno logično da svaki čovek ima svoj način ishrane koji će biti nešto mnogo više od običnog parčeta papira sa iskucanim tekstom šta smemo da jedemo, a šta ne. Varijanta „zabranjenih i dozvoljenih namirnica“ nije poželjna jer pre svega sama pomisao na to unutar naše psihe može napraviti buru, više štete nego koristi.

To može dovesti do opterećivanja određenim načinom ishrane, preterane okupacije pažnje, a sa druge strane željnosti za određenim „nedozvoljenim“ namirnicama, koja nas može staviti u neki oblik frustracije. Tačku „zabranjeno – dozvoljeno“ bi valjalo razjediniti i preformulisati u „zdravo i korisno“ i „manje zdravo”. Um je tada daleko fleksibilniji i spremniji da prihvati smernice, savete i nove vidove ishrane. Pored toga ključnu ulogu igra upravo osvešćivanje šta je to što činimo za sebe  i svoje celokupno  biće.

 

Voćni tanjir sa lubenicom i šumskim voćem

 

Kada preformulišete „zabranjene namirnice“ u „manje zdrave” ili „manje korisne” po naš organizam, tada će prirodno i želja ka njima opadati.

Ako postavimo pred sobom da možemo jesti sve što poželimo, ali da donosimo odluku da izbor padne na zdravije namirnice, sveže voće, povrće, različite semenke, suvo voće, integralne žitarice, a bareno i dinstano postavimo ispred pohovanog i prženog, tada ćemo znatno lakše i znatno češće tortu zameniti nekim dezertom koji sadrži daleko zdravije šećere bez da osećamo žudnju i nezadovoljstvo.

U svemu tome možemo osetiti i postepeni rast vere u sebe i sopstvene izbore kako budemo uviđali benefite koje nam novi način ishrane donosi. Ako se sada nalazite na onoj početnoj tački konfuzije i zbunjenosti, a opet želite da promenite svoj način ishrane, ali ne znate još uvek kako, onda je došlo pravo vreme da se najpre informišete o različitim vidovima zdravije ishrane, pročitate možda iskustva ljudi koji se pridržavaju određenog načina i na kraju sami donesete odluku gde najpre možete videti sebe i šta bi vama i vašem zdravlju najviše odgovaralo. Ukoliko već imate određenih zdravstvenih problema, svakako je korisno da se posavetujete i sa stručnim licem oko promene svoje ishrane.

 

Sveže povrće u posudama

 

Na kraju dolazimo do konkretnog pitanja: Da li je potrebno opredeliti se za jedan određeni način ishrane ili je poželjno napraviti sopstvenu kombinaciju kroz osluškivanje šta nam telo poručuje?

 

Određeni (propisani), već postojeći način ishrane sa kojim se vaš organizam slaže i prihvata ga kao prirodan je svakako najbolja odluka. Čovek, kao jedinstvena i neponovljiva jedinka zaslužuje jedinstven i unikatan, baš njemu prilagođen plan celokupne ishrane. Istraživanje, prikupljanje svih potrebnih informacija, verovanje prirodi i osluškivanje sebe jeste prava formula za nastanak sopstvene kombinacije dobitnih namirnica po nas.

Ne prijaju svima iste stvari, nekome naprosto telo vapi za većom količinom nutritivno jačih namirnica, zbog možda veće fizičke i umne aktivnosti i potrošnje, ali ako sebi podarimo sve što nam je neophodno – zdrave masti (omega 3), složene ugljene hidrate, proteine kojih nema samo u mesu (kao što to često možemo čuti kao izgovor zašto neko svakodnevno unosi velike količine mesa) –  došli smo do željenog balansa koji se neće odraziti samo na naše telo, već i na naš um, psihu i emocije.

 

Čak nije ni potrebno da sebe svrstavamo u određenu kategoriju u vidu veganstva, vegeterijanstva ili neku potpuno treću i da se potom slepo držimo novoprihvaćenog uverenja. Zapravo to ni malo nije ni važno, daleko je poželjnije iz svake strukture uzeti ono što nama lično najviše odgovara i oformiti upravo taj individualni – naš pristup ishrani u skladu sa našim aktivnostima.

 

Prvi deo teksta : Hrana za dušu 1

 

Autor : Ana Milinković

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

OSTAVITE KOMENTAR

Your email address will not be published. Required fields are marked *