Sreća i smeh dece

Obuzeta razmišljanjima o kojoj temi da napišem svoj prvi tekst za ovaj divni sajt, ušla sam u jednu drogeriju, u kojoj sam redovan kupac, i odmah po ulasku dobila odgovor kada mi je prodavačica rekla sledeće: ,,E, neka si mi došla ti tako nasmejana!”

(Osmeh)

Kad bismo samo malo više obraćali pažnju na lepotu osmeha, bili bismo nasmejaniji. Kad bismo bili nasmejaniji, drugačije bismo posmatrali i doživljavali sve(t) oko sebe.

Kad bismo drugačije posmatrali i doživljavali sve(t) oko sebe, videli bismo mnogo više od betona u koji sumorno i apatično zurimo svaki put kada idemo od kuće do posla, pa od posla do kuće, kao na nekoj staroj, pocepanoj video-traci koja ponavlja samo jedan kadar, a na njoj je, u stvari, ispisan ceo film. A kad bismo videli više od betona, videli bismo i da stvarno ima mnogo razloga da budemo nasmejani(ji).

Jer nije sve sivo. I nije sve beton.

 

Nasmejana grupa ljudi

 

Često mi se dešava da me pitaju: ,,A kako si ti stalno tako nasmejana?”, baš često. Moj odgovor na to je uvek isti: „Biram da budem nasmejana.” I to je istina. I to jeste izbor. To ne znači da ja nemam nikakve probleme u životu, jer ih imam. Svi ih imamo. Nisu uvek mali, nisu uvek ni veliki ti problemi, ali, takvi kakvi su, oni jesu sastavni deo života. To ne znači da nikada ne plačem, jer plačem. Kad mi dođu neki loši dani, prepoznam ih kao takve, pa delam u skladu s tim. Nekada samo pustim da prođe, jer prolazi, a nekada odmah nešto preduzmem kako bih se iz tog stanja izvukla.

Da bismo, pak, znali šta i kada da uradimo da iz nekog lošeg stanja i lošeg osećaja izađemo, moramo da poznajemo sebe. A poznavanje sebe je ozbiljan posao, posao za one najhrabrije. Poznavanje sebe podrazumeva i spoznaju šta nam više odgovara – da zračimo svetlošću ili da mračimo sumornim, beživotnim pogledom, stisnutim usnama i namrštenim obrvama. A to je, prosto i jednostavno, izbor.

Zato ja biram (o)smeh. Biram ga zato što znam koliko mi je dodatnih miliona osmeha doneo i dao taj moj osmeh, koliko mi je novih horizonatâ ,,puklo” pred očima zahvaljujući osmehu, koliki sam broj ljudi uspela da nasmejem osmehom, koliko sam i sebi, a i drugima, dana života ulepšala smejući se ili bar osmehujući se, koliko me je puta sunce obasjalo zbog osmeha, čak i onda kada je svuda oko mene bio močvarni sumrak. Osmeh biram zato što volim život.

 

Osmehom kroz život

 

Ako samo malo obratite pažnju na prolaznike, koje inače ne primećujete, na prijatelje ili poznanike, na komšije, na kolege, čak i na mlade ljude koji (ne)svesno preuzimaju energiju onih starijih, pa se utapaju u nekakvu bezvoljnost, gledaju, a ne vide, primetićete i da se u toj masi ljudi retko ko osmehuje. Kao da im je neko zabranio da se smeju, smeškaju. Štaviše, možda bi se tada pod zabranom više smejali, nego sada kada je osmeh potpuno legitiman, besplatan, blagotvoran, fantastičan i neophodan. Jer nam  jeste neophodan.

Sećam se jedne devojke koja je nekada davno bila u mojoj grupi za pilates. Uvek joj je na licu bio smešak. Ali baš uvek. Nikada je nisam videla bez tog smeška. I iako je mnogo godina prošlo od pilatesa, i iako ja ne znam ni kako se ona zove, ni gde je sad, ne znam ništa, sećam je se zbog osmeha. A najbolje je kada nas po osmehu pamte. Zato, osmeh na lice da bi nas se sećali.

Momo Kapor, predivni Momo Kapor, jednom je rekao jednu veliku istinu: „Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: ,Zašto se ovaj smeje?’.” I stvarno – jeste li nekada videli neko dete kome ste se osmehuli, a da vam se ono namrštilo i gledalo vas kao da niste normalni? Ja nisam. Ali odrasle jesam. Štaviše, redovno me gledaju kao ludaču, začuđeni što sam, eto, nasmejana. Kako mogu da budem takva kad „nigde ništa ne valja, sve je grozno i nikome nije do smeha”. E pa meni jeste! I zato se smejem. Može mi se. A može se i vama. Osmeh uvek možete da izaberete. Jer, podsećam vas, osmeh jeste izbor. Čak su me nekoliko puta poznanici pitali ,,na čemu sam”, da dam i njima malo. Pa se i na to nasmejem – dam im to što su tražili. Osmeh im dam.

 

Srećna deca

 

Pomislite samo koliko se puta desilo da je nečiji osmeh nekome spasio život. Doslovno spasio život. Možda je to i vaš osmeh učinio, a da toga niste svesni. Nikada ne znamo kome možemo da pomognemo ili ulijemo novu nadu, energiju i svežinu jednim (malim) osmehom. Setite se koliko ste puta zahvaljujući osmehu dobili ono što ste hteli i koliko vas je puta baš osmeh izvadio iz neugodne situacije. Koliko vam je puta menjač u menjačnici dao povoljniji kurs zbog osmeha? Koliko vam je puta seljanka na pijaci ubacila nekoliko jagoda više u kesu zato što ste vedri i nasmejani?

Koliko vas je puta neko propustio u redu u pošti iz istog razloga? Koliko vam je radosti doneo (o)smeh? Koliko ste se puta u nečiji osmeh zaljubili i koliko (li) se puta neko zaljubio u vaš? Koliko ste se puta osmehnuli strancu u prolazu, a on vam osmeh uzvratio? Koliko vam je popijenih kafa platio osmeh? Koliko puta vam taksista nije naplatio vožnju, jer vam kaže: „Čoveče, pa ulepšaš mi dan kad te vidim tako nasmejanu!”? Koliko ste puta obasjali prostoriju u koju ste ušli vi i vaš osmeh? Koliko (li) ste života oplemenili osmehom?

 

Mali debeli nasmejani buda

 

Mnogo je situacija na dnevnom nivou u kojima borbeni stav, kome smo skloni, možemo zameniti osmehom. Da vas ja ne bih uveravala, jer zapravo samo sopstvenom iskustvu možemo u potpunosti verovati, uverite se sami u sve ovo što sam napisala. Ubacite osmeh u svoj svakodnevni život. Pa gledajte kakva vam se čuda dešavaju!

 

„Smejem se svetu, a on mi uzvraća osmeh!” – Tao Porčon Linč

 

 

Autor : Anita Šipić

Podeli sa prijateljima 🙂
TwitterFacebookLinkedInPin ItWhatsAppViber

2 Replies to “Osmeh za život”

Leave a Reply to Anita Cancel reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *